U jednoj od svojih, meni najlepših pesama, frontmen grupe Crvena jabuka, Dragan Žerić Žera, poručuje nam: “Stižu me godine kada čovjek zastane i kad prošlost pogleda nekim drugim očima“.
Tako lepo i mudro rečeno. Ne samo u kontekstu pesme kojoj ovi stihovi pripadaju.
Čini mi se da mnogi od nas za to nemaju ni hrabrosti, a ni snage. Priznavanje svojih grešaka doživljavajmo kao poraz i slabost ličnosti. Što je, valjda, naprotiv i ako se ipak desi, najveća moguća pobeda. Olako se busamo u grudi i samoveličamo, zaboravljajući ili zanemarujući mnogo toga. Pa i najveće ljudske vrline. Ne priznajemo ih, nikome i ni po koju cenu. A tek, kako da se istinski pokajemo za nešto što ni ne priznajemo da smo učinili. Ili nismo učinili, a trebalo je.
Od tvrdnje da smo to nešto loše učinili branimo se. Uobičajeno, upornim i neargumentovanim negiranjem. Ili ukazujući da je neko drugi, pre, učinio nešto drugo, što takođe nije dobro. Spremni smo da tog drugog proglasimo „krivcem“ za svoje postupke. I to drugo, opravdanje za naše učinjeno. Vrhunac apsurda je kada one koji nam ukazuju na greške proglasimo krivim, ili, još tragičnije, izdajnicima i neprijateljima.
Ne mogu da promenim svet. Ali mogu da pokušam da ne učestvujem u svemu lošem što taj svet čini. Svoje đake, kada bi mi ukazali na eventualni propust ili grešku, nisam “uzimao na zub”, no bih im se zahvalio na pomoći u nastojanju da ono o čemu je reč bude što razumljivije i kvalitetnije. Na obostrano zadovoljstvo. Time sam sticao i poštovanje i zahvalnost za sve što sam svoje đake valjano naučio. Takođe, ličnim primerom, uticao da moji đaci postanu ljudi.
Koji greše i to priznaju!
Stoga dvostruko zameram mnogo čemu što nam se trenutno dešava. Prvo, što ne vodi ničem dobrom; drugo, što loše utiče na mlade ljude, koji se navikavaju na neistine, nekulturu i nepoštovanje pravila i zakona jedine planete na kojoj nam ostaje da postojimo i živimo.
Možda nije kasno da na ovaj naš trenutni sunovrat pogledamo drugim očima. Ne negirajući ga, ne pravdajući i ne tražeći krivce i tamo gde oni nisu.
Želim da verujem.
Siniša Mozetić, profesor u penziji