Piše: Goran Popović
Prva Ivanova knjiga pesama Svadbarenje pod uticajem je narodne književnosti, ilustrovao Milić od Mačve, recnzija Mika Antić, izdavač Klub zavičajnih studenata, urednici Branislav Moskovljević i Đorđe Popović. Štamparija Dragan Srnić u Šapcu odbila je da štampa zbog Milića i Mike, pa je štampana u Loznici, u malenoj radionici slikara i režisera Miće Popovića. Promocija u Šapcu je zabranjena, pa su je održali u mansardi Zorana Radmilovića u Beogradu, Zoran je kazivao pesme. Na neke od njih, kompozitori su pisali muziku: Pesmu čuvara deteline-za grupu Rondo, uspokojeni i zaboravljeni Šapčanin, jedan od osnivača benda Čivije, Ljubiša Lolić Lolija. Pastir kraj vatre, zagrebački Rajmond Ruić, lp ploča Darka Domijana. Slobodan Atanacković, klasična muzika, In canto a due, minijature iz Ivanove knjige Az bukoi vjedi, otpevala je operska diva Radmila Smiljanić, 1970, prva nagrada Udruženja kompozitora klasične muzike Jugoslavije. Marija Živković, nekadašnji docent Muzičke akademije u Beogradu, komponovala je Duša i Posle ljubavi, iz Glišićeve knjige Lorka je umro od ljubavi, peva operska primadona Nataša Jevrić. Glišićevu čuvenu Ulicu jorgovana slušamo u filmu Smrdljiva bajka, uzeta je i za nekoliko predstava, u komadu Don Žuan, kao serenadu ispod terase peva uz gitaru Sergej Trifunović. O ovoj pesmi nedavno je, rekosmo, snimljen i dokumentarac Funk Yu, glavni junak obilazi republike bivše federacije u potrazi za diskofilima koji poseduju ovaj singl, uz priču šta im je značila. Rade Šerbedžija noćio je kod Ivana, kad je gostovao u Šabačkom pozorištu, znali su se iz Zagreba. Uspokojeni šabački pesnik Krstivoje Ilić i Ivan imali su u Titogradu/Podgorici zajedničke večeri poezije. Krstivoje i Ivanov brat, malo se zna, bili su izvanredni fudbaleri, drugi tim Mačve, povređeni na treningu manuli se fudbala, Krca je postao pesnik, Ivanov brat završio Likovnu akademiju. Krstivoje i Ivan išli su i na informativne razgovore, Krstivoje zbog pisanja pesama o ikonama po manastirima, a ne o najverćoj ikoni federacije-Brozu. Ivan zbog druženja s Milićem, Mikom, Vasko Popom, Mićom Popovićem. Daniel Radočaj, književnik iz Pule i Ivan koautori su pank ludističke knjige Vodič kroz Krležu, u kojoj su i hvalili i kudili Krležu, finansiralo je Ministarstvo republike Hrvatske, knjiga je u spisku dopunske literatura za tamošnje srednjoškolce maturante. Likovna oprema Darko Miletić Kodar, panker iz Republike Srpske/Trebinje. Darko je ilustrovao mnoge Ivanove knjige. Promocija je bila na Gvozdu, u Krležinoj zadužbini u Zagrebu. Ivan je dugogodišnji član Udruženja književnika Jugoslavije/Srbije, uduženja Pesnici sveta, SOKOJa-kompozitora i tekstopisaca, ovih godina i DADAnte iz Splita, dadaista iz bivše federacije. Predsednik udruženja, pesnik i slikar Franko Bušić uradio je Ivanov portret u dada maniru. Ivan je i dvostruki dobitnik Diplome za najboljeg novinara Glasa Podrinja, 1991 i 1992. Iz njegove knjige Moje druženje s Milićem od Mačve i Mikom Antićem saznajemo: Mika, Vasko Popa i Ivan, Milićevim kolima obilazili su manastire. Vasko je objavio knjigu pesama o srpskim manastirima i našao se na Crnoj listi. Nije voleo nastupe, ali Milić, Mika i Ivan nagovorili su ga da održi književno veče u Šapcu, u Domu omladine, moderator Milan Vasić Buče. Lokalna vlast je ubacila provokatora, smejao se i šegačio kako Vasko kazuje stihove. Vasko je rekao pesnik je, ne glumac, rumunskog je porekla pa ima takav akcenat. Publika je oterala provokatora. Ubrzo, ugašena je Šabačka čivijada, svi časopisi za mlade, Klub mladih stvaralaca, Klub zavičajnih studenata, i prestala sa radom grupa Boje i reči. Milić, Mika, Vasko i Mića Popović-slikar i filmski režiser-Roj i Hasanaginica, i Vasko bili su stariji od Ivana, ophodili su se prema njemu kao prema starijem bratu ili duhovnom sinu. Ivan je u oš ‘Sele Jovanović’, gde je predavao srpskohrvatski, organizovao 1978.. jedno od retkih Mikinih književnih večeri. Posle su išli u sada nepostojeći šabački vojni restoran Grand, na Mikino omiljeno jelo-sarme od kiselog kupusa, uz Rubinov vinjak. Ivan se s nostalgijom seća i druženja sa pesnikom Ivanom Lolićem. Zajedno su u narodnoj nošnji kazivali svoje stihove po selima Mačve, nije bilo tehnike pa su imali megafon. A nastupali su često na Hajdučkim večerima u Sovljaku.
(Nastaviće se)
PESMA O PESMI
U dubini reči, tamo gde počinje glas,
Rađa se pesma, poput prvog hlebnog zrna
Tka snove od svetlosti,
dušu nežno miluje i greje
Svaka strofa je cvet što niče iz tame,
Svaki stih je reka što traži more.
Pesma o pesmi, o rođenju i letu,
Pesma je krik i šapat,
Plamen što u svakom krišom sija.
I dok stihovi neumorno plešu,
Pesma o pesmi šapće večnu temu:
Da svaka reč nosi svetlost i senku.
Ivan Glišić
DA LI SU PESNICI SREĆNICI
ILI VELIKOMUČENICI
Da li su pesnici srećnici,
što svet posmatraju kroz stihove,
ili velikomučenici,
koji nose bol u svojim stihovima,
U dahu noći reči im trepere,
u tišini srca čežnja se steže,
slobodu nalaze u svetlosnom zraku,
ali i u tami što ih veže.
Smeh sveta retko dopire do njih,
ali u suzama štit nežno pletu,
jer oni vide ono što mnogi ne vide,
osećaju ono što niko ne sme.
Možda su srećni što lutaju maštom,
ali stradaju u svetlosti istine,
pesnici su, po pravdi božjoj,
srećnici i velikomučenici
u isto vreme.
Ivan Glišić
ČITAČ POEZIJE
U tišini sobe knjige ti šapuću,
svaka reč talasa kroz prostor.
On sediš, prstom prati stazu slova,
dok srce titra u ritmu strofa.
Miris starih stranica mami
da zadržiš dah, a glasovi pesnika
šaptom te vode. Svaka pesma nova vrata otvara,
u njemu, u nama, u istoj tišini.
Čitač poezije ne traži publiku,
njegova je scena u oku i duši.
On sakuplja magiju iz tinte,
i pušta je da oboji svakodnevicu.
Dok poslednja reč zamagljuje svetlost,
On zna – poezija se ne završava,
ona živi, diše, i u tišini tvojoj
nastavlja da čita čak i kad on odustane.
Ivan Glišić
ODUMIRE LI POEZIJA
Odumire li poezija,
kad svetla ekrana trepere,
i reči gube svoj dah
u šumu digitalne buke?
Da li stihovi još osećaju
toplinu prstiju što ih pišu,
ili dirke tišine gutaju
šapat što u srcu tinja?
Gde su sada tiha čitanja,
mirisi starih knjiga,
gledanje kroz prozor dok misli
plešu sa kišom?
Ipak, u tišini sobe,
Jedan pesnik ipak piše:
„Ovo je moj svet u stihu,“
poezija šapće da živi –
iako svet od nje beži.
Ivan Glišić
I PTICE SU PESNICI
I ptice su pesnici,
u svom jutarnjem horu,
pevaju kad sunce rudi,
kad rosa blista poput srebra.
Krila im nose pesme,
lake kao topli vetar,
i svaka pesma što se širi,
svoju dušu i nama do dna daje..
Gledaj ih kad prhnu u visine,
kao svila nežne i čiste,
i svaka pesma što prodre kroz grane,
slova srca su čistog, i bez zlobe.
I mi bismo, kao ptice,
morali pevati bez straha,
da u svetu ispunjenom mržnjom,
pesmom otvorimo igvozdena vrata.
Ko ubije pticu, ubio je pesmu,
Jer i ptice su pesnici.
Ivan Glišić
NOĆ JE MOJA PESMA
Sve se preokrenulo, pa i ja —
danju spavam, noću budan,
pišem pesme što tiho cvetaju u mraku.
U prozoru mesečina šapuće
pripovesti koje san ne pamti,
a ja ih beležim,
svaku reč kao stakleni fragment,
koji svetli dok svet spava.
a u meni nema tišine,
srce piše rime što se lome,
misli skaču iz senke u senku,
i svaki stih je korak u nepoznato.
Sve se preokrenulo, pa i ja…
ali dok svet sanja, moje pero leti,
jer i noć je moja pesma.
Ivan Glišić
