Piše: Goran Popović
Dejvid Stoun, profesor slavistike na univerzitetu u Baltimoru preveo je Glišićeve: Žuti ker, Smorvil, Šljamhaus, Sveta devalvacija/Majka Zemlja, Deca ulice, i poezije Svetlosni varijabile i Alhemija ljubavi, pa se Glišić našao u američkim enciklopedijama Srpski pisci i Srpski muzičari. Film Funk Yu o Ivanovoj Ulici jorgovana otpočeo je i na satelitskim tv programima. Evo deo eseja slikarke Slobodanke Rakić Šefer o Ivanu: ‘Prvenstveno pišem zbog našeg drugovanja, zbog svih onih zajedničkih sati i dana provedenih, kako pod krovom Doma omladine „Vera Blagojević“, tako i u Ivanovom stanu gde smo preslušavali razne ploče. Ne znam koliko danas ploča ima, verujem na stotine, jer se u njegov stan ulazilo kao u kakav lavirint: dok ne stignete do njegovog sobička, prate vas ormani prepuni knjiga, ploča i časopisa. Stanovao je sa roditeljima, dragim ljudima koji su svakoga srdačno dočekivali, a mi smo kod Ivana defilovali od ranog jutra do kasne večeri, jedni su izlazili, a drugi dolazili. Dobijao je diskografske ploče iz raznih delova sveta, najviše iz Zagreba i Engleske, pa se na poznatom velikom gramofonu večito vrtela nova ploča. Zaticala sam ga kraj tog gramofona sa dirigentskom palicom i dok se vrti pesma na engleskom, on spontano prepevava melodiju na srpski jezik. Ivan je uvek bio nasmejan, tih i drag čovek, nenametljiv, pomalo stidljiv, skroman i jednostavan. U odnosu na njega, svi smo bili nekako naporni, nepodnošljivi: galamili smo, razmetali se, bučno polemisali – a on je tiho stvarao i stvarao…Vredan kao pčela i beskrajno darovit, nizao je stihove u svako doba dana’. Sa svojim učenicima iz Selove škole imao najmlađi bend u Jugoslaviji: Mudra sova, a sa Anđelkom Brzuljom, Stevom Marinkovićem i Ivanom Stanić bend Bogalji, pobednici trećeg kanala RTS. Bio je urednik Noćnog programa Radio Šapca, i programa za mlade u Tv Šapcu, sada ugašenih medija. Pokazao mi je i na desetine knjiga pisaca kojima je pisao recenzije, i odbijao da naplati, grehota je da pisac od pisca traži, dok su neki naplaćivali po 5o evra za recenziju i po 100 za govor na promocijama. Političarima ne veruje, i kaže. Kad sam bio u Dosu i Otporu govorili su svi koji su uplaćivali za društveni stan ili im odbijeno od plate a nisu ga dobili biće vraćena uplata- ništa od obećanja. Pa da ne plaćamo račune, da svrgnemo Miloševića, anuliraće dugove, stigoše računi s kamatom dan na dan. Pa laganje o akcijama od hiljadu evra. A ova vlast obeća neće dirati penzije, zamrznu ih na četiri godine, ukinuće tv pretplatu za Javni servis jer se finansira iz budžeta, uvedoše pretplatu preko računa za struju, uz stalna povećanja. Mnogi iz bivše vlasti sada su kamen temeljac ove, samo lični interes, kakav narod, nema moralne i političke odgovornosti propisane Ustavom. I poziva se na reči svog prijatelja Branislava Adamovića: ‘Najviše boli osećaj da nas smatraju budalama koje će sve zaboraviti za nekoliko dana. Neću da ćutim pred tim bezobrazlukom i gađenjem koje osećam prema ljudima koji su državu pretvorili u privatni posed a narod u statistiku’. Ivan kaže radio je s mladima volonterski, kulturna dešavanja. Sad, u poodmaklim godinama i u tihom odlaženju saznaje to su bili projekti koje je Oština ili Republika plaćala, a organizatori su novce zadržavali. Povremeno je objavljivao i kultni pank satirični fanzin Mozak u tegli. (Nastaviće se).
NE PIŠEM VIŠE LjUBAVNE STIHOVE
U zlatnom sumraku dana što klizi,
kroz bore i oči već umorne,
ne pišem više ljubavne stihove
već pesme što misli traže i skreću.
U tišini koju donosi starost,
glas srca postaje tihi šapat mudrosti,
reči se ne raspršuju u strasti
već stoje poput senki na zidu večnosti.
Svaka misao krči svoj put kroz pamćenje,
svaka rečenica teži na tlo iskustva,
i umesto nežnosti tela,
pesme nose težinu života i vremena.
Starosti ne priliči mladalačka čežnja,
ne beži u poljupce ni u uzdahe,
već u promišljanje, u spokoj,
u stihove koji pitaju i traže smisao.
Ova pesma nema plameni zanos
niti ubrzan dah, ona je korak u tišini,
u godine kad se ljubav pamti,
ali ne piše se – samo se misli i oseća.
Ivan Glišić
ONO ŠTO JE BILO BILO JE
Ono što je bilo, bilo je,
izvuci pouku iz sećanja tiho,
pričaj ili ćuti, biraj svoj put,
ne mora svaki glas imati odjeka.
Senke prošlih dana plešu po zidovima,
otvaraju prozore zatvorenih soba,
ali reči, tihe ili glasne,
samo tvoje srce može da prepozna.
Ono što je bilo, prošlo je,
osmeh i suza istovremeno blede,
ponekad dovoljno je da dišeš,
da pričaš samo ako to želiš.
Ćuti, i nebo će čuti tvoju tihu priču,
pričaj, i reči će pronaći svoje mesto
u nečijem srcu, a pouka izvučena iz tame prošlosti
postaje svetlost što vodi dalje.
Ivan Glišić
GENI NAŠIH RODITELjA I PREDAKA
U venama mi teče njihova priča,
tiha i snažna, kroz svaki dah.
U očima mi svetlost starih lica,
u srcu njihova radost i strah.
Nosim u sebi šapat njihovih snova,
doline, reke, gradove i planine,
u grudima zuji pesma predaka nova,
reči što prežive vekove i tišine.
Ruke što grade, smeh što se pamti,
zagrljaji što greju ko sunce mrak.
Svaka misao njihova u meni klija,
kao iz semena što niče žito i mak.
Geni naših roditelja i predaka u nama,
nevidljiva snaga što korake vodi.
U nama žive, govore, pokreću drame,
kroz patnju i ljubav prošlost brodi.
Tu su u pticama što leptaju iznad,
u pesmi kiše na prozoru našeg doma.
Tu su kad kad tugujemo, kad se radujemo,
u svakom trenu punom i sreće i loma.
Ova pesma je oda onima koji traju,
I kroz nas nastavljaju svoj nepredvidljiv put.
Geni naših roditelja i predaka u nama,
plamen večni, čas umilan,
čas samrtno ljut..
Ivan Glišić
MLADI RASTU A MI STARIJI SE SMANjUJEMO
Mladi rastu kao prkosna trstika iz vode,
svaki dan im svet otkriva nešto novo.
Oni se viju visoko, kao ptice u letu,
dok mi stari polako gubimo korak sa vetrom.
Ruke koje su nekad grlile sunce,
sada drhte, sve teže drže svetlost dana.
Pogledi puni sećanja na puteve prohujale,
Dok mladima bajkovite staze neugaslo svetle.
Oni pevaju u ritmu neistraženih predela,
dok mi šaptom brojimo trenutke
što ih do dna ispija prošlost.
Ali u očima starih ipak svetli
tiha toplina: svaka bora na licu nosi
misao o prošlom im životu,.
Mladi rastu, puni snova i snage,
mi stari se smanjujemo, ali naš duh ne vene.
U smehu mldih krije se naše nasleđe,
u njihovim koracima otkriva se
večni krug života, jer kad nas ne bude,
i oni će se smanjivati a neka nova mladost
će da buja i da raste.
Ivan Glišić
NEKI LjUDI SU OD BLATA
Neki ljudi su od blata,
padaju lako, greše stalno,
ali sunce ih ne dira,
i kiša ih prati, tiho, daleko.
Neki ljudi su od kamena,
stoje čvrsto, ruše oluje,
ali hladno je srce njihovo,
i osmeh retko krasi lice.
Neki ljudi su od vode,
teku kroz rupe i prolaze,
neuhvatljivi, nežni, promenljivi,
a opet život nose sa sobom.
Neki ljudi su od zraka,
ne vidiš ih, a sveosećajni,
njihova snaga je u drhtaju,
u tišini, u dahu svakom.
Neki su satkani od vatre,
I sve bi u dim i pepeo.
Ali ja ne tražim njih,
tražim ruku iskrenu, očiju sjaj,
jer neki ljudi su i od svetla.
biram njih, da ih volim,
dok svetlo njihovo u meni sija.
Ivan Glišić
U MUKAMA DUŠE
(inspirisano Svetim Savom i njegovim Slovom o mukama)
U mukama duše, gde tuga šapuće i sva svest sudi, rađa se tiha poezija bola.U tami srca gde se greh skriva i savest neumorno svoje kazne izriče, muka teče kroz vene, tiho i duboko, kao reka što nosi sve što je izgubljeno. Posramljen zlim delima, sam sobom osuđen, očajanje pritiska, a duša vapi za milošću, svaka misao je kamen, svaki dah je borba, i mrtav pre smrti, u sebi sam mučen. Ali u toj tami svetlost se kradom pojavljuje, u suzama kajanja, u tišini molitve, jer i u mukama gde bol ne prestaje rađa se snaga, i nada što ne umire. Ova pesma nosi glas onih što pate, onih što kroz greh i kajanje traže svoj mir, jer muke nisu samo kazna, već put ka spoznaji, put ka unutrašnjem oslobođenju i svetlosti.
Ivan Glišić
