PIŠE: GORAN POPOVIĆ
Rekoh napisaću dva osvrta o Ivanu, i porekao, kao što je on najavio tri nastavka feljtona o Đorđu Karađorđeviću – Princu od nezaborava, pa je objavio 15. Knjige koje mi je Ivan poklonio su uglavnom nonprofit i samizdat, kod Slobodana Mašića-Nova/Beograd, i Zaslon, i Ivan Kovačević, Šabac. Reizdanje prve knjige Jer znala je mama mene će skrckati Levi elementi, i novu Dečak i slikar, objavili su mu pank drugari iz Rume nedavno, uz promociju. Nažalost, zakonom iz 2004., ukinuti su sitne knjižare, sitni privatni izdavači. Posle takozvanih Oktobarskih promena vodio je Art Otpor Scenu u Šapcu, i to je ugašeno. Održava kontakte sa stvaraocima širom bivše federacije. Sveučilište u Puli objvilo mu knjigu Moja pisma moji snovi, o kolekciji od 9 hiljada pisama koje ima od prijatelja i simpatizera širom bivše federacije, i Dijaspore. Ovde se rado druži sa sestrama Zablaćanski, novinarkom Žanom Vojnović, pesnikinjom Martom Mićić, koja je na mađarski prevela kultnu knjigu Lorka je umro od ljubavi, pa sa mladim profesorom i kompozitorom klasične muzike Stevanom Jovićem. Imaju dva pesničko-muzička spota: Muzika i Ljubav! Ivan Velisavljević, Šapčanin, s kojim se druži od Velisavljevićeg šestog razreda, adaptirao je u vidu radio drama, za Radio Beograd, Ivanove knjige: Čizme slobode, Plastično lice i Šljam haus/Kuća srama. Velisavljević je sada diplomirani dramaturg, pisac scenarija za tv seriju Nobelovac. Druži se i sa svojim kumićem, Đorđem Kekićem, krstio ga. Đorđe je sada diplomirani arhitekta, kad je bio osmi razred naslikao je Ivana koji se seća: Kad je Đorđe imao tri godine, vodio ga je na Stari grad. Đorđe je kidao travu. Ivan mu rekao: Nemoj ovu, uješće te! A Đorđe: Kako može trava da me ujede! I navali na grm, poče da plače, trava ga ujela, to je bio grm koprive. Ivan je učestvovao i u emisiji Niko kao ja, voditeljke Rade Đurić Ima neobjavljene rukopise. Ne traži sufinansiranje. Svi društveni sistemi su u suštini nehumani, eksploatatorski, lažljivi i licemerni. Ustanove su mali partijski feudi poslušnika foteljaša. A obe vlasti su ga ovih godina odbijale, dela mu nisu od lokalnog značaja, umesto da im bude čast što su od opšteg. Gospođin vir iz Požarevca raspisao je konkurs za objavljene romane ćirilične i o staroj Srbiji, Ivan je poslao svoj roman Pasja nedelja, ali poništili su konkurs sa obrazloženjem da imaju velike pritiske od političara da neki njihov pisac dobije nagradu, i umesto da objave koji su to političari i koji pisac, rekosmo, poništili su konkurs. Seća se boravka u Londonu. Tamo u izlogu svake galerije piše: Slikari, donesite svoje slike na procenu. U izlogu svake diskografske kuće: Muzičari, donesite svoje snimke na procenu. U izlogu svake knjižare i Izdavačke kuće: Pisci, donesite svoje rukopise na procenu. U nas, podele po partijskoj liniji, otuda toliko šund stvaralaštva učesnika rijalitija, umišljenih tv voditeljki i loto devojaka, čija se dela štampaju u nastavcima. Na jednom našem sajmu knjiga, prodate su samo dve monografija o Vuku Karadžiću, a tri hiljade knjiga jedne starlete, miljenice vlasti i lovarnih sponzora-tajkuna.
(Nastaviće se)…
Naslovna: fotografija: Sestre Zablaćanski
ZAGLEDAN U ZVEZDE
Zagledan u zvezde, gubim broj i čas,
Na nebu svetlucaju snovi kao iščeznuo glas.
Mesečina skriva puteve koje ne znam,
Dok tiho šapuće noć:
„Sve što voliš, ja ću da ti dam.“
Svetla daleka igraju igru sa mnom,
Svaka zvezda priča tajnu što krijem snom.
Ruke podignem ka visinama što se lome,
Dok srce traži smisao u tebi, beskonačni dome.
Ptice u letu nose sudbine što blede,
A ja tu stojim, sam, ali ipak daleko od bede.
Svaka senka šumori poput dalekog sna,
Zagledan u zvezde, ćutim u noć bez dna.
I dok se svet gubi u dubokom ponoru tame,
Ja tražim odgovor u plamenu zvezde u jatu ili same..
Zagledan u zvezde, s tobom ili sam,
U nebeskoj tišini nalazim svoj mir i hram.
Ivan Glišić
NEKE NOVE PESME
Sunce se smeši nad gradom,
vetar nosi tonove kroz ulicu,
koraci plešu ritam svojih koraka,
a srce peva, traži svoje mesto u svetu nekih
novih pesama, nek njihov odjekne glas,
nek razbije tišinu, nek zadrhti čas.
Osećam ritam u grudima,
svaka nota oslobodila se iz svemira snova.
Zvezde se pale nad krovovima,
mesečina dodiruje prozore usnulih domova,
u tami se rađa melodija života,
neka neke nove pesme pronađu put do duše svake.
Neka reči budu vetar što nosi osmeh,
nek melodija spoji sva srca zajedno,
u ovim pesmama neka svaki trenutak živi,
jer neke nove pesme počinju gde stare prestaju.
Kao ova pesma o novim počecima,
o onome što nosimo u sebi kada svet spava,
nek odjeknu neke nove pesme i nek nas njihova moć
Vodi kroz dan, vodi kroz noć.
Ivan Glišić
NISAM SIGURAN DA LI POSTOJIM
Nisam siguran da li postojim
u snu ili na javi,
da li me drže ruke stvarnosti
ili oblaci daljine.
Vazduh oko mene šapuće nerazgovetno,
i senke prolaze kroz lice moje,
dok misli opet plešu
na liniji što deli dan i noć.
Svaka reč koju izgovorim
možda nestaje u prostoru,
a svaki dah nosi pitanje
da li sam samo sena
ili telo koje se stidljivo pojavljuje.
Osećam talase sećanja
koji mi govore “ti si ovde”,
ali oči mi gledaju kroz zidove vremena,
kao da traže svet koji postoji
samo kad zatvorim umorne kapke.
I tako stojim, polubudan, polusanjiv,
tražeći sebe u pokretu sveta,
dok nečiji šapat odgovara tiho:
“Nisi ni ovde ni tamo, ali ipak postojíš.”
Ivan Glišić
SVAKO PUKNE PONEKAD PA I JA
Svako pukne ponekad, pa i ja,
kad duša mi se slomi u tišini.
Kad osmeh sja lažan, a misli su siva sena,
i srce traži razlog da opet diše.
Svako pukne ponekad, pa i ja,
kad snovi se umore i padnu s visine.
Kad plač postane tiha melodija noći,
i tražim stub da me drži dok ne prođe oluja.
Svako pukne ponekad, pa i ja,
ali ruke traže ruke, i glas traži glas,
jer u pukotini svaka svetlost zablista,
i svaka rana pokazuje, da sam još tu, da postojim.
Svako pukne ponekad, pa i ja,
ali svaki pad nosi lekciju, snagu, novo jutro.
Ponekad pukneš, ali onda staneš,
i koračaš dalje, sa svetlom u oku
i nadom u srcu.
Ivan Glišić
NIKOME NE DUGUJEŠ SVOJ ŽIVOT
Nikome ne duguješ svoj život.
Tebi su ga dali tvoji roditelji
tvojim rođenjem i on je samo tvoj,
i kad je vatra u sunčevom zraku,
i kad je iskra koja tiho svetli u tami.
Svaka tvoja odluka, svaki tvoj korak,
pečat je na tvojoj sopstvenoj stazi.
Ne dozvoli senkama tuđih očekivanja
da namame tvoju zvezdu u njihove ruke.
Sloboda je plamen što tinja u grudima,
ne traži odobrenje da diše i sija.
Kad te neko tobože iz najboljih namera
Bratski zagrli i bratski šapće:
„Trebao bi, moraš, ne smeš“,
slušaj samo svoj unutrašnji glas,
nežni prsten tvoje istine.
Jer život je reka što teče tvojim obalama,
i ti si jedini belutak svog toka i talasa.
Nikome ne duguješ svoj život –
Ne daj ga, čuvaj ga, voli ga, živi ga.
Ivan Glišić
SVIMA NAMA PONESTAJE VREMENA
Svima nama polako ponestaje vremena,
sekunde kao pesak klize iz ruku naših.
Dani se sapliću kroz senke prošlih snova,
a svetlost jutra sve ređe sja u očima.
Hodamo ulicama sećanja što blede,
tražimo dodire što više ne mogu da trajaju,
i kroz šapat vetra osećamo
da svaki trenutak nosi tihu tuđu priču.
Polako nestaje prostora za snove,
polako se gasi sve što smo obećali.
I dok srce odbrojava poslednje ritmove vremena,
shvatamo da je samo sada naše – i ništa više.
Ivan Glišić
POČECI
Početak početka je
kad se začnemo
U utrobi majke.
Početak kraja je
kad izađemo
Iz utrobe majke.
I tako, jedni dolaze,
Jedni odlaze.
Naš početaku, naš kraju!
Ivan Glišić
