Piše: GORAN POPOVIĆ
Nedavno, vratio sam se iz Dijaspore, iz Kanade,u Šabac, na kraći godišnji odmor. Prva misao bila mi je da potražim Ivana Glišića, jer je u Kalgariju osnovano Srpsko kulturno-umetničko društvo Frula, nazvano po istoimenoj Glišićevoj pesmi. A na obeležavanju godišnjice osnivanja, naš tamošnji hor otvorio je svečanost slavnom i voljenom pesmom Žubor voda žuborila, na Ivanove stihove i muziku Radoslava Graića. Nisam znao Ivanovu adresu, pa sam se raspitivao gde da ga sretnem i da se upoznam s njim. Neki mi rekoše mogu ga naći u šabačkom Čivija motor klubu, kod železničke stanice, tamo svakoga dana pije kafu. Odem, na vratima katanac. Klub više ne radi. Šta sad? Kad jednoga dana vidim s prijateljima sedi na šabačkom Trgu, u kafiću Adonis. Obradovao sam s,e prišao mu, upoznali se i razvezali u spik. Ivan reče drago mu je što se Žubor voda i Frula čuju u dalekoj Kanadi. Zamolio sam ga za intervu, on me odbi rekavši da se povukao iz javnog života, i da se više ne bavi pisanjem jer je u poodmaklim osadesetim godinama, pa uživa poslednje godine u miru, daleko od medija i politike. Poštovao sam to. No, ovih dana na fejsu vidim objavio svoje neke nove pesme, nazvao ih ‘ponoćnice’, pisao ih je u noćnim satima, uz napomenu ‘Rekao pa porekao da više neće pisati’. Ponovo ga nađem u Adonisu, i zamerim mu što me odbio. Popili smo kafu, potom smo otišli do njega, dao mi je na poklon neke svoje knjige, među njima i njegovu monografiju Šabac moje mladosti, i opet smo dugo i srdačno pričali. Na osnovu tih priča, osmislio sam ovo moje pisanje o njemu, u Podrinsakim novinama, koje, elektronsko izdanje, čitamo i u Dijaspori. S fejsa sam skinuo te njegove nove pesme, i odlučio sam da susret s njim upriličim u dva nastavka NEKE NOVE PESME IVANA GLIŠIĆA. Čitajući ih, možete kroz Ivanove stihove saznati mnogo toga novog o njemu. Uz moju napomenu da nije Šabac proslavio njega, nego on naš grad širom bivše federacije, ali i u našoj Dijaspori. Svi, nadam se i ovde, znaju ne samo za Žubor voda žuborila, nego i za romantični evergrin Ulica jorgovana, stihove koje je napisao u Šapcu. Kao i Laku noć Katarina i lp Pastir kraj vatre za Darka Domijana i muziku Rajmonda Ruića. Putem jutuba znamo i za Pesmu čuvara deteline, grupe Rondo, našeg uspokojenog i nažalost zaboravljenog Ljubiše Lolića Lolije, jednog od osnivača benda Čivije. Pa tu je i Dalibor Brun sa Ivanovom pesmom Trenutak sreće, pa Josipa Lisac i Veče u luna parku, pa Beti Đorđević i Naći će se neko ko će da me voli, pa Stari zvuci i čudesne Ivanove pesme Mačvani i Kad se uđe mu kafanu. I da ne nabrajam dalje, hitovi svi, rekoh, pisani u našem gradu davnih godina, kada je Šabac zaista slovio za Grad kulture. No da ne otežem, evo Ivanovih fotografija i najnovijih stihovima, svima dostupnog, nezabranjenog, i za priloge i za ‘skidanje’ s njegovog fejsbuka i stranice Ivan Glišić fun club.
(Nastaviće se)
Naslovna fotografija: Ivan, ovih dana
FRULA
U kolu
Od kolovođe razigranija
Na svadbi
Od svata pijanija
U gori
Od slavuja raspevanija
Kad u nju svira
-srce pastira.
Ivan Glišić
.
SEBE DOŽIVLjAVAM KAO DALEKU PROŠLOST
Sebe doživljavam kao daleku prošlost,
Senku u magli koja polako nestaje.
U ogledalu vremena, lice mi je strano,
K’o odjek koraka koje niko ne prati.
Sećanja plešu na ivici zaborava,
Miris davnina uvek mi šapuće:
Bio si nekad, i više nemaš danas,
Kao vest o suncu koje je zašlo pre no što smo stigli.
Osećam kako se trenutak pretvara u vek,
Dani su ptice izgubljene u belo-plavom nebu.
Sebe doživljavam, a nisam ovde,
Samo trag prašine na stazama prošlih snova.
I u toj tišini, gde prošlost me grli,
Nalazim tišinu koja ne traži oprost.
Jer ja sam daleka prošlost,
Koja se osmehuje iz senke svog imena.
Ivan Glišić
SEĆANjE NA ULICU JORGOVANA
ili
I OBIČAN ŽIVOT MOŽE MIRISATI NA POEZIJU
Ulica Jorgovana diše u ritmu proleća,
svaka fasada šapuće priče koje niko ne sluša.
Deca trče kroz senke stabala,
a miris cveta miluje stari asfalt,
dok se penzioneri gledaju preko ograde,
sa savetima koje niko ne traži,
ali svi ih ponekad upijaju.
Stari bicikli škripom prkose vremenu,
a mačke igraju igru nevidljivih svetova
na toplim prozorima, što svetle u susret jutrima
koja znaju samo oni što žive polako,
na uglu gde se smeh meša sa dimom pekare,
i gde maramice zaboravljene lepršaju
kao zlatne ptice u vetru.
Ulica Jorgovana ne trči za svetom,
ona ga pušta da prolazi,
dok svako stablo, svaka rupa u pločniku,
želi da pamti tuđe korake, tuđa srca.
I kad padne sumrak,
svetiljke ponekad trepnu kao stari znanci,
a u svakom jorgovanu ostaje tajna:
da i običan život može mirisati na poeziju.
Ivan Glišić
NA TEBI JE
Na tebi je da odlučiš,
Hoćeš li sunce ili sneg,
Da prati te ili da se skloniš
Kada stignu dani ili nesigurnost noći?
Na tebi je da odlučiš,
Hoćeš li reći „volim“ glasno,
Ili da šapćeš kroz senke strahova,
Dok srce kuca tiho i neumorno?
Na tebi je da odlučiš,
Da li ćeš leteti kroz oblake snova
Ili korak po korak stazama stvarnosti,
Gde svaki izbor nosi sa sobom
težinu i svetlost.
Na tebi je da odlučiš,
Da li ćeš biti pesma ili tišina,
Plamen ili zvezda,
Prijatelj ili stranac,
Ali sve počinje sa tobom, upravo sada.
Izaberi da dišeš, da osećaš,
da budiš svet u sebi,
Na tebi je.
Ivan Glišić
BIO SAM
Bio sam budućnost, svetlucavo obećanje
što ga tek treba ispisati na stranice
koje još nisu postojale, talas nade
što se preliva iz ruke u ruku, iz snova u stvarnost.
Svaki moj korak bio je sled svetla, svaki dah
– vetar koji nosi planove i želje gde ih niko još
ne može dohvatiti. Sve što sam bio tada
bilo je mogućnost, svet što sija pre nego što se senke
pojave.Sada jesam sadašnjost, težina i lakoća
utkane u isti trenutak. Osećam kako vreme pritiska
s jedne strane, a sa druge strana širi prostor za predah.
Tu se susreću odluke i sumnje, snovi i razočaranja;
tu je dah koji podseća na život i postojanje.
Sada je lokalizacija svega što sam želeo i svega
što sam izgubio, trenutak u kojem svet više nije
obećanje već stvarnost koju treba koračati.
A jednom ću biti prošlost, tiha priča u rukama onih
koji ostaju, senka u knjigama i mislima.
Tada će svaka greška i pobeda oblikovati nečiju
memoriju, svaki savet i zapažanje ođekivati kao eho
u praznoj sobi vremena. Biću hronika, nauk,
trag svetlosti i tame, dok moje „bio sam“ lebdi negde
između sećanja i zaborava,
gotovo neprimetno ali zauvek prisutno.
Ivan Glišić
ZAROBLjEN VLSTITIM MISLIMA
U tišini sobe gde svetla ne dopiru,
misli mi plešu, same sebe prate.
Svaka senka obećava mir,
al’ u srcu vreba nemir, nestabilno stanje.
Zarobljen u lavirintu sopstvenih misli,
tražim izlaz kroz reči što se gube.
Svaka misao, ma koliko tiha bila,
ispunjava vazduh glasom što guši.
Ponekad se setim svetla van zidova,
ali zidine su jake, ne popuštaju.
Snovi beže kao dim kroz prste,
a ja stojim, zarobljen, sam.
Možda će jednom ruke misli osloboditi,
ali sada samo slušam šapat svojih strahova.
U ovoj tišini, svetu nepoznat,
ja živim, a opet ne postojim.
Ivan Glišić
