Martovske ide

Neke davne 1991. godine jedan dečko bio je medijska ličnost koju su propratili i elektronski kao i svi štampani mediji, čak i oni lokalni. Dečak je samo razignirano rekao: “Proleće, a ja živim u Srbiji!“. A za ove prilike bile su to dobre godine, u pogledu zarada, sigurnosti, socijalne zaštite, mesta u svetu… Prođe, evo, četvrt veka, nekima najboljih godina, a bolje nije došlo. Neumoljiva statistika govori: bruto društveni proizvod 33,1 milijardu evra, prosek po stanovniku 5.108 evra ili dolara, kako god, uglavnom mnogo malo i siromašno kad je to, na primer, u Češkoj 32.000 evra, a u zemljama Višegradske alijanse: Poljskoj, Mađarskoj, Slovačkoj oko 25.000 evra. Eto, toliki je to njihov put od pada Berlinskog zida 1989.godine, za a ondašnje prilike nekadašnja SFRJ bila je daleko ispred njih po mnogo čemu, čak joj je dugovao i SSSR. O onim drugim, uspešnijim zemljama, teško je i razmišljati kada po stanovniku imaju više od 50.000 evra ili dolara. Pa samo Holandija od izvoza poljoprivrednih proizvoda ima više od sto miljardi evra, naravno godišnje. A kupovala je zemlju od suseda i otimala je od mora.

Elem, bejaše neki deveti mart 1991. kada je bilaprilika da i se ovde desi Berlinski zid. A nije došao, došli su ratovi, najpre u Sloveniji i Hrvatskoj, a početkom marta naredne godine iuBosni. Posle su se mogle sabirati samožrtve, a 24. marta 1999. kao finale- bombardovanje! Prvi put od Drugog svetskog rata bombardovana je jedna zemlja Evrope. U tom periodu desilo se da je SRJ izbrisana sa karte Ujedinjenih nacija kao kazna i pošast, krajnje neprimereno za zemlju osnivača OUN. Posle petog oktobra 2000. probudila se nada u boljitak, zemlja vraćena u Ujedinjene nacije, podrška Evropske unije, Koštunica proglašen za čoveka godine u njujorškom „Tajmu“… Ali, 12. marta 2003. ubijen je prvi srpski demokratski premijer Zoran Đinđić. Posle toga mnogo šta je od demokratskih tekovina urušeno i stalo se na putu razvoja. U suštini nije bilo očekivanih promena, nije se desila lustracija kao u zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka, restitucija nije dovršena, privatizacija je krajnje loše izvedena a nije ni završena, građani su osiromašeni i u krajnje nezavidnom položaju…

Ovih martovskih dana raspisani su opšti izbori, koji u ovakvim okolnostima teško da mogu šta značajnije i dramatično nabolje promeniti. Barempo ovim pokazateljima siromaštva, stotinama hiljada nezaposlenih, a pod pritiskom novih otpuštanja, u dubokoj krizi institucija sistema: obrazovanja, sudstva, zdravstva… Ono što je najboljnije Srbiju napuštaju najsposobniji, mladi, stručni kadrovi, inženjeri, lekari, profesori, koji ovde ne vide šansu za sebe i nadu da će biti bolje. A kada se zna da je Srbija svaka godine za 30.000 stanovnika manja, da je među četiri najstarije nacije u svetu ne po poreklu već po godinama, i po nekim pokazateljima na sedmom mestu po siromaštvu i bedi, onda neko čudo morada se desi da bi nešto bilo bolje. Za utehu- ovde proleća kasne, ne meteorološki, više po onim kulturološkim i civilizacijskim parametrima.

D.Eraković