ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA – LIČNI STAV
A ja što ću, ali sa kime ću?
Malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka među vihorove,
sirak tužni bez nigđe nikoga…
Moje pleme snom mrtvijem spava,
suza moja nema roditelja,
nada mnom je nebo zatvoreno,
ne prima mi ni plača ni molitve;
u ad mi se svijet pretvorio,
a svi ljudi pakleni duhovi.
Crni dane, a crna sudbino!
O kukavno Srpstvo ugašeno,
zla nadživjeh tvoja svakolika,
a s najgorim hoću da se borim!
Davne 1847. godine veliki Petar Petrović Njegoš napisao je čuveni, vanvremenski „Gorski vijenac“ ne sluteće da će 179 godina posle, tamo negde neki Ivan Kovačević (sam sa sobom) u gluho doba noći, „dok svak spava“, proživljavati i misliti nešto slično kao i njegov Vladika Danilo.
Evo, pregazio sam sedamdesetu godinu. Doživeo svu lepotu koju život može da priušti i preživeo svo zlo koje su nam politika i političari naneli. Nikada nisam zavisio od bilo koga ali često, baš često razmišljam o tome koliko je život divan, prost i jednostavan. I koliko je malo potrebno za sreću. Ali i o tome ko nam tu sreću stalno kvari. Pa, obrni – okreni sve se na kraju svede na političare.
Još pre četrdeset godina shvatio sam, obilazeći svet, i posmatrajući kako normalni ljudi žive, da bi i nama moglo da bude još bolje, iako se tih osamdesetih godina živelo znatno prijatnije nego danas, samo kad bi nam država bila uređena. Ali, kao što to biva i ja sam potpao pod uticaj nacionalizma iako je on kod mene podrazumevao da volim svoje a poštujem tuđe. Očigledno preovladali su oni kojima je ideologija postala mržnja a lična korist preokupacija.
Međutim, kad su komunisti Jugoslavije na njihovom plenumu odbili mogućnost da Slobodam Milošević postane novi Tito nacionalizam je buknuo na najbrutalniji način. Više nam nije bilo važno ni kako živimo ni kako ćemo živeti samo da ostatku zemlje „mamu maminu“, da im pokažemo da smo nebeski narod. Nažalost u sve to se uključila i Srpska Akademija nauke i umetnoti, kao kamen oko vrata, pa nam je propast bila zagarantovana. Pre svega zato što tadašnje državno rukovodstvo nije znalo šta hoće. Sve je bilo podređeno i prilagođeno bolesnoj želji tadašnjeg vladaoca da zameni Josipa Broza. Tako se otcepila Slovenija. Nastupio je krvavi građanski rat posle koga je „otišla“ Hrvatska, Bosna i Hercegovina, a u međuvremenu, tiho i nečujno izdvojila se i Makedonija.
Potom smo pokušavali da Jugoslaviju vaskrnemo u liku Srbije i Crne Gore ali i ta se zabluda raspršila. Teško smo i to preboleli ali dok smo bolovali otcepljenju Crne Gore ostali smo i bez Kosova.
Nada
Građanska pobuna protiv Slobodana Miloševića materijalizovana je 5. oktobra 2000. godine kada je njegov nedemokratski režim srušen i kada su se građani pondali da dolaze bolji dani. „Vratio se osmeh na lica“!? Nažalost, sistem jeste srušen ali nije demontiran. Dvadeset lidera DOS-a više je bilo zaokupljeno unutrašnjom borbom za bolji položaj koji je podrazumevao i veće blagodeti a na svoje političke konkurente iz bivše vlasti nisu ni obraćali pažnju. Računali su, valjda, da će se oni raspasti sami od sebe pa lustracija nikada nije sprovedena.
Povampirenje
DOS se raspao kao kula od karata a nacionalizam se polako počeo vraćati na mala vrata. Već posle tri godine raspisani su vanredni parlamentarni izbori na kojima je Srpska radikalna stranka osvojila najviše mandata, 82. Tada je svim razumnim ljudima u zemlji postalo jasno da demokratija u Srbiji neće zaživeti. Naročito kada je SPS ponovo ušao u vlast sa strankama demodratske opcije. Što je bilo neverovatno ali istinito. I desilo se to što se moralo desiti. Kroz Srpsku naprednu straku došlo je do potpunog povampirenja nacionalizma ali i kriminala i korupcije pa su Srbijom zavladale mračne sile.
Raskol
Za dvanaest godina vladavine takozvane demokratske opcije ili „žutih“ ili „dosmanlija“, kako su ih zvali, u prvi plan izbila je sva „nesavršenost“ njihovih lidera, čast izuzetcima, ali i velike finasijske malverzacije u kojima su prednjačili ljudi bliski visokim državnim funkcionerima.
Pripadnici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) MUP Srbije nedeljama su intenzivno proveravali optužbe na relaciji Mlađan Dinkić – Nemanja Kolesar i Zoran Janjušević, koje su tih meseci punile stupce novina. Istraga se vodila u dva pravca (bivši guverner NBJ i donedavni vladini službenici) a na kraju se odustalo od njihovog gonjenja.
E, upravo te pljačke i kriminalna privatizacija, u kojoj je otimao ko je šta hteo i mogao, možda, je i bio ključni momenat raskola među „demokratskim“ liderima jer im se svima činilo da je onaj drugi „maznuo“ više. Korupcija je uzela toliko maha da se to više nije moglo sakriti. To je shvatio i Boris Tadić pa je „abdicirao“ godinu dana ranije, kako bi se izvukao iz svega toga, omogućivši tako Tomislavu Nikoliću i njegovim radikalima, presvučenim u Srpsku naprednu stranku, da posle dvoipomesečnih „pregovora“ uz pomoć koalicije okupljene oko SPS-a, i bolesne ambicije Ivice Dačića da bude premijer, ali i „izdajnika“ iz redova demokratske opcije, Ujedinjenih regiona Srbije (čime se Mlađan Dinkić spasao robije koju mu je Vučić obećava i postao njegov najbliži saradnik i vaza sa „arapskim kapitalom“) kojima su se pridružili Socijaldemokratska partija Srbije i još nekoliko predstavnika manjina, ponovo zavlada Srbijom. Njima su pristupili i mnogi „ambiciozni“ funkcioneri iz prethodne vlasti kako bi se na taj način spasli eventualne, zaslužene, robije.
A propagirana borba protiv korupcije prešla je u diktaturu Aleksandra Vučića koju su podržali i omogućili baš oni „žuti“ koje je on spasao od robije. Tako je „Mi tebi, ti njemu, on njima, oni nama a sve po zakonu!“ (projekat „Podrinskih“ koji Ministarstvo nije odobrilo) postala mantra dvanestogodišnje vladavine.
Naravno, tu nije kraj jer su u takozvanoj opoziciji ostali „bliski“ saradnici novih vlastodržaca a koji su o njima znali sve (619 miliona) pa je tako Aleksandru Vučiću „upala sekira u med“ da pod kontrolom ima i opoziciju. U stvari oni su se međusobno kontrolisali i štitili a da bi zamajavali narod delili su se u nove stranke i tako stvarali privid demokratije. Potonji izbori su pokazali da svi oni u „istu tikvu duvaju“, danas jedni sutra drugi, i sve tako „zbog naroda“ ali pre svega zbog ličnog bogaćenja.
Tako ispada da su „raskol“ u opoziciji, i svi naredni „raskoli“ bili vešt marketinški potez koji je svima odgovarao.
Peti oktobar je izgubio svoj smisao i značenje i zato smo danas tu gde jesmo.
Šabac
Znam, reći ćete da volim da pišem opširne uvode i u pravu ste. Ali, njih pišem za one koji će ovaj tekst pročitati sa raumevanjem, i, između redova a ne za one koji će reagovati isključivo samo na osnovu naslova ili onako kako im bude naređeno da raguju. Jer, taj, drugi, poluusmeni svet me ne zanima a ni njihovo „mišljenje“.
Dakle, mora se priznati da je Šabac posle petooktobarskih promena počeo vidno da se razvija. Infrastrukturukturno ali i u svakom drugom pogledu. Međutim, kao i svuda po Srbiji, privatizacija u Šapcu je urađena „traljavo“ i bacila je tamnu senku na sve dobro što je tada bilo urađeno. Da li zbog toga ili „zbog ponude koja se nije mogla odbiti“ – gradonačelnik Šapca je imenovan za šefa poslaničke grupe DS-a, i otišao je na „službu“ u Beograd. Sudbina svih manjih mesta!
Međutim, za budući politički život u gradu vezana su dva događaja. Prema pisanju tadašnjih medija, obaveštajna služba je 2005. godine korišćena da špijunira poslanike u vezi s njihovim namerama o tome da li će i kako glasati po pitanju budžeta za 2006. godinu. Ispostavilo se da dvoje poslanika to neće učiniti pa su preko noći izbačeni iz skupštine. U to vreme poslanici nisu bili vlasnici mandata a i potpisivali su blanko ostavke koje su se aktivirale čim neko počne drugačije da misli. Tako je, muški deo ovog „dvojca“ uhlebljenje dobio u Šapcu i u decenijama kasnije igrao je, kao „partijski komesar“ ključnu ulogu u političkom životu grada. O tome su tada u „Šabačkoj reviji“ napisani brojni tekstovi. Ono što je zanimljivo je to da je jedan od autora tih tekstova bio i današnji načelnik Gradske uprave.
Drugi važan detalj desio se početkom 2013. godine kada je iz Demokratske stranke isključen bivši gradonačelnik Šapca pa se i on vratio u grad gde osniva novu političku stranku na čijem čelu je bio sve do 2016. godine kada se zvanično povlači sa čela stranke. Međutim, i dalje je ostao ključna politička figura u gradu i političar bez koga se ne može.
Decentralizacija
Nova stranka „Zajedno za Srbiju“, bez uticaja iz Beograda, pokazuje svu „raskoš“ važnosti i blagodeti političke decentralizacije. Šabac je oslobođen uticaja političara iz Beograda i prosto se preporodio i postao grad za poštovanje. „Bastion slobode“! To je samo potvrdilo da je moje agitovanje za decentralizaciju, o čemu sam tada napisao ceo jedan serijal tekstova, ispravno i da je decentalizacija, na svim nivoima, ključna u odbrni malih sredina od štetnog uticaja prestonice.
Posebnu pažnju, u tim pisanijama, sam usmerio ka korupciji, koja je počela da galopira, dokumentujući to informacijama o enormnim bogaćenjem političara koji su činili okosnicu vladavine Aleksandra Vučića što je naišlo na negativnu reakciju njihovih poslušnika u Šapcu. Nešto slično kao što se i danas reaguje na ovo moje pisanje.
Tada sam pisao, a svi su ćutali, da je Aleksandar Vučić uveo zemlju u diktaturu, da nam je jedini spas formiranje Vlade nacionalnog spasa (čini li vam se ovo poznatim) i predložio da se formira pokret za decentralizaciju Srbije pod nazivom „Metla“. Čak sam napravio i posebnu stranicu na fejsu. Očito je da je ovo obespokojilo nekog važnog pa je angažovao onog francuskog đaka da prisvoji ovaj naziv i diskredituje ga.
Iskreno, očekivao sam od tadašnjeg gradonačelnik da ovo shvati ozbiljno i da se stavi na čelo tog pokreta tim pre jer je počeo da stiče ozbiljnu političku popularnost kako u gradu tako i u zemlji.
Ponadao sam se da će početi da jača sopstvenu stranku i da će polako raskrstiti sa „krpeljima“ poput Demokratske stranke, SPO-a i slično koje su same sebe urušavale iznutra, sve više gubile na popularnosti i nestajale iz ozbiljnog političkog života zemlje svodeći svoj rejting na statističku grešku. Ali i sa članovima tih stranaka koji su mu sve više postajali „teret“ jer su izgubili podršku građana.
A da ta „klimava“ koalicija sa njima, sastavljena od svega i svačega više nema poverenje građana moralo je da mu bude jasno posle izbora 2016. kada su naprednjaci osvojili dva odbornička mandata više i kada su po gradu počele da kruže priče da će oni sa Nemanjom Pajićem i SPS-om formirati vlast. Tim pre što su i neki njegovi odbornici „poleteli“ ka naprednjacima.
Ipak, do promene vlasti nije došlo jer je „politički komesar“, malverzacijama, uspeo da sačuva tesnu većinu ali, iz nekog razloga, ni naprednjaci baš nisu bili radi vlasti. Lagano su se „predali“ iako su s vremena na vreme pravili nekakve „maškarade“, za široke narodne mase. Međutim, „sumrak“ demokratije u gradu Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka bio je na vidiku. Naročito onda kada je „politički komesar“ odlučio da sve mesne zajednice preda na upravljanje Srpskoj naprednoj stranci. Kako bi i oni imali sa čim da se „igraju“!?
Sujeta
Gradonačelnik je 9. jula 2016. stao na čelo stranke „Zajedno za Srbiju“ ali nije imao značajnijeg uticaja na njenu politiku. I pored činjenice da je fenomenalno vodio grad. A u te, naredne, četiri godine Šabac je doživljavao renesansu u svakom pogledu. Pre svega zahvaljujući viziji gradonačelnika i stručnosti njegovog tima. Ali, očito da su bavljenje stranačkom „visokom“ politikom i vođenje grada dva različita pojma. I ovo treba dobro zapamtiti.
Mnogo sam razmišljao o tom periodu i pokušavao da na pravi način sagledam kako je bilo moguće da građani Šapca ne podrže gradonačelnika koji je mnogo toga dobrog gradu doneo. Prosto je neverovatno da je grad rastao a popularnost gradonačelnika opadala. Sa 20.776 u 2016. godini, preko nešto više od 18.000 u 2020. do 15.600 u 2023. godini. Sa tendecijom daljeg opadanja.
I šta god mislio i kako god kombinovao sve se svodi na jedno – sam je sebe uništio. Što bi narod rekao: „sam pao, sam se ubio“. Period između 2016. i 2020. nije iskoristio da u stranku privuče nova lica i nove ljude, a mogao je, bar onako tiho i nečujno, da se „Vlasi ne doste“, nego je, verovatno pod „pritiskom“, potrčao ka Beogradu. Tačno je da su naprednjaci, na izborima 2020. godine, krali i kupovali glasove i da im je na raspolaganju stajao ceo državni aparat i Aleksandar Vučić ali je još tačnije da je izborna lista „Šabac je naš“ bila potpuno neuverljiva i bezlična sastavljena od „izanđalih“ članova stranaka sa nacionalnog nivo koje su propagirale bojkot i nekih čudnih likova koji su se na ko zna koji način „ugurali“ kao koalicioni partneri. Čime su mnogi građani, koji su bili protiv naprednjaka, dovedeni u zabludu pa na izbore nisu izašli a kad su se „opasuljili“ bilo je kasno. A ime nosioca liste, gradonačelnika, ipak nije bilo toliko snažno da sve to „ispegla“ kao što je to moglo ime Aleksandar Vučić.
Primetno je bilo da je i „politički komesar“ naprasno izgubio „entuzijazam“ i počeo da razmišlja o svojoj budućnosti. I kako stvari stoje „pametno“ je razmislio.
Međutim, ono što je mene tada zabrinulo je činjenica da je bivši gradonačelnik, hladno, ostavio svoj grad i nas građane koji smo glasali za njega, na milost a uglavno na nemilost bahatim i poluusmenim naprednjacima. Pod izgovorom da ne priznaje nelegalnu vlast i otišao za Beograd!!!??? Priču o opet pokradenim izborima nastavio je i posle debakla 2023. bez i malo samokritike. Ako te 2020. nije, iz nekog razloga, uspeo da napravi valjanu izbornu listu ova poslednja mu je bila kao da je sa njom hteo da nam poruči: „ne glasajte za mene Šabac me više ne interesuje“!?
I to je verovatno tačno. Kako stvari stoje Demokratska stranka je bila u njegovim snovima, mislima i željama. Ili nekom njemu bliskom, svejedno, kome nije mogao ni smeo da protivreči. Naravno, meni nikada neće biti jasno zašto je između borbe za prosperitetnim gradom i propalom strankom koja još dugo cenzus neće moći da pređe izabrao ovo drugo ali, Bogu hvala, želja mu se ispunila. Pa bar neko srećan da bude.
Mada, sujeta je strašna!
Glasanje
Moram priznati da sam za ovih svojih sedamdeset godina samo jednom glasao za onoga za koga sam mislio da je najbolji – za dr Ivana Đurića. Sve ostalo je bilo farsa, glasanje protiv nekoga. I to od kada sam na prvim izborima na koje sam izašao dobio listić da zaokružim njih 20 od 21 a ja preskočio prvog, iz inata, do dana današnjeg kada glasam protiv naprednjaka zato što su oni zlo, katastrofa a ne zato što su ovi drugi dobri.
I, upravo zbog toga sve ovo pišem. Zbog vere u ove mlade ljude, studente, koji su žrtvovali možda i najlepši deo svog života da bi bar ostatak mogli da provedu u uređenoj državi. Ali, pišem i zbog toga što oni ne mogu da dopru do svih izbornih mesta pa postoji realna mogućnost da se pod njihov plašt ponovo uvuku isti oni koji su i doprineli ovoj „bedi“ u kojoj živimo. Mada ima i toga da hoću da se za desetak godina ponovo „divim“ sebi kako sam bio pametan, kao što sam to bio za decentralizaciju i Vladu nacionalbog spasa. Ali i uz ubeđenje da će neko, bar sad, ovo shvatiti na pravi način i tako ovu zemlju izvesti na pravi put. Onaj na kojem ona zaslužuje da bude.
Jer, obećao sam sebi, da više nikada neću izaći ni na jedne izbore ako ne budem istinski verovao u one za koje glasam. I baš zato sam pobornik ideje da je Šapcu potrebno sto novih lica u politici. Ako ni zbog čega drugog ono bar što ćemo se, možda, u njih razočarati prvi put. Jer i to je bolje nego da se nanovo po peti put „razočaravamo“ u jedne te iste koji nam se decenijama vrte pred očima.
Ako bi za neko dogledno vreme bili raspisani izbori, a verovatno to može da se desi, posmatrajući kritički i vlast i opoziciju u Šapcu ponovo bi došli u situaciju da nemamo za koga da glasamo pa ćemo opet glasati „protiv“ a ne „za“. A to bi u prevodu, narodski rečeno, značilo „sjaši Kurta da uzjaše Murta“!
A o tome kakvo je stanje na poliičkoj sceni grada neki drugi put.
Srećno
I za kraj ovog pisanija, kao čoveku, izutetno mi je drago što se ovim našim, šabačkim, političarima iz sadašnje opozicije ispunila želja da se vrate u Demokratsku stranku iz koje su svojevremeno bili izbačeni. A naročito što sad tamo vode glavnu reč. I želim im sve najbolje i da tamo ostanu zauvek. Pa i da, na sledećim stranačkim izborima, najpoznatiji šabački političar postane predsednik te stranke. I da na toj funkciji ostane doživotno. Jer, lepo je videti i znati da je bar neko u ovom našem malom gradu srećan i zadovoljan. I da se želje ponekad mogu i ispuniti.
Međutim, kao građanina Šapca to me uopšte ne zanima. Niti me zanima ta straka koja više nikad cenzus preći neće i za koju nikad više neću glasati. Ne zato što imam nešto protiv nje ili ljudi koji su u njoj već zato što ne mogu više da podnesem da mi neko iz prestonice naređuje i odlučuje šta i kako mi u Šapcu trebamo i možemo da radimo. Pa makar to bili i naši sugrađani koji su se u tu stranku odmetnuli.
Ali me zanima da mi neko ozbiljan odgovori, ne botovi i slični poluusmeni tipovi, zašto smo i kako dozvolili da u našem gradu nema opozicije pa naprednjaci pet godina rade šta hoće? Uništavaju sve što se uništiti može a od nikad većeg budžeta u istoriji građani nemaju nikakve koristi.
Znam da ne volite ovakva pitanja, ni one koji ih postavljaju pa pokušavam da budem blag. Ali ne mogu ni da ćutim, i gledam zlo koje nas je zadesilo a da ne vidim ni tračak nade da će se nešto promeniti nabolje. To može ozbiljno da demorališe. A već je demoralisalo pa na protestima nema ni sto ljudi.
Takođe, znam da vas to ne tangira mnogo i da su vama dovoljni samo oni koji vas tapšu po ramenu, hvale vas i glimaju glavom. Jer vi volite samo lepe stvari da slušate. Ali, politika i političari, a naročito kad su u opoziciji, nisu tu da slušaju o lepim stvarima već da kontrolišu vlast i iznose probleme koji se tiču svih građana a ne samo one probleme koji zanimaju uzani krug njihovih istomišljenika.
Izađite na ulicu, idite u sela, među narod, tamo gde vas ne poznaju i razgovarajte sa njima. Videćete i čuti „priče potresne, tugu čemer, bedu i jad…“
I tako, tog 31. jula, na mitingu protiv Rio Tinta, mogli ste mnogo toga da čujete i vidite ali vi ste se „fotkali“, svako sa svakim, nasmejani i ozareni, za uspomenu i marketing kao da živimo u zemlji Dembeliji. Ali kad je profesor Vukosavić izašao na binu i rekao: „Dobro veče narode, dobro veče, Vladimirci, Osečina, Krupanj, Valjevo, Loznica, Jadar, vidim ovde i Smederevo, a nećete verovati ja sam šetajući se, sreo i nekoliko Šapčana ovde…!?“
Mene je bilo sramota. A vas?
Ivan Kovačević
