„Ovo je bilo veoma teško vreme za žive nastupe i mnogi umetnici, tehničari i zanatlije, muškarci i žene mučili su se i borili u profesiji koja je već prepuna nesigurnosti. Možda ih je baš ta, uvek prisutna nesigurnost učinila sposobnijima da visprenošću i hrabrošću prežive ovu pandemiju. Nihova mašta se već pretočila u inventivne, zabavne i potresne načine komunikacije, naravno, velikim delom zahvaljujući internetu… Prelepa pozorišna kultura živeće sve dok nas bude ovde. Kreativni poriv pisaca, dizajnera, plesača, pevača, glumaca, muzičara, reditelja, nikada neće biti ugušen i u vrlo bliskoj budućnosti ponovo će procvetati novom energijom i novim razumevanjem sveta koji svi delimo. Jedva čekam!“ Poruka pozorišne, filmske i televizijske glumice, Helen Miren, povodom Svetskog dana pozorišta obeleženog u subotu, 27. marta, ukazala je na sve izazove sa kojima se tokom prethodne godine suočila njena profesija. Pozorište opstaje dok je energije, vere i potrebe za novim umetničkim izrazom onih koje definiše. Publika je važna, njoj se sa dasaka koje život znače obraćaju u najdirektnijem mogućem obliku. Iako su osmesi pod maskama, aplauz tiši zbog broja gledalaca ograničenog protivepidemijskim merama, potreba za radom je nepresušna i ona se ne gasi u onima koji žive za svoj poziv. Glumci Šabačkog pozorišta stvarali su neumorno, radujući se svakom novom susretu sa publikom. Tako je i nastala prva premijera u ovoj godini, predstava „Na pučini“, kaže njen reditelj Ivan Tomašević za „Podrinske“.
-Nama je sada bilo potrebno da što pre počnemo da radimo neku novu predstavu. Predstava „Trpele“, koja se radi u korodukciji sa pozorištem u Kraljevu, trebalo je da ima svoju premijeru u martu tamo, zatim u Šapcu, ali su u tom pozorištu dve glumice i direktor pozorišta pozitivni na kovid- 19, pa je odložena. Osim toga, želeli smo da uposlimo i ostatak ansambla, budući da su samo naše tri glumice uključene u taj rad i putuju u Kraljevo. Tako smo došli na ideju da uradimo predstavu „Na pučini“ domaćim snagama. Nismo imali dodatne troškove, ni honorare za reditelja, ni za kostime- objašnjava prvak Šabačkog pozorišta.
Vredno su radili sve vreme, osim tokom najstrožijih mera, kada je na snazi bio policijski čas i potpuna zabrana kretanja.
-Probe smo organizovali u skladu sa protivepidemijskim merama, tako da nikoga nismo dovodili u bilo kakvu opasnost. Jednostavno, nismo stajali. Igranje je proređeno, nismo tako često izvodili predstave pred publikom. Istovremeno, kad se igra, vodi se računa o svim propisanim merama. Mislimo da u tom smislu nema opasnosti u našem pozorištu- podvlači on.
Publika mora nositi zaštitne maske, na ulasku u pozorište prolazi se dezo barijera, meri se temperatura, vrši dezinfekcija ruku, poštuje distanca, pa se preporučuje da se iz tog razloga sedište zauzme ranije i ne čekaju poslednji minuti pre početka predstave, kako se ne bi stvarale nepotrebne gužve.
-Većina predstava podrazumeva da se stvori prisan odnos između nas na sceni i publike. Mi čujemo svaki smeh, reagovanje, uzdah publike. Jednostavno, sarađujemo na taj način. Zahvaljujući maskama, manjem broju ljudi u publici, razmaku između ljudi, nemamo taj povratni dah, povratni impuls. Jeste malo čudno, ta distanca je malo veća između nas, ali opet funkcionišemo- smatra Tomašević.
Na predlog Pozorišne zajednice Srbije, jedno vreme su glumci pred svaku predstavu testirani na kovid- 19.
-Kasnije se pokazalo da za tim stvarno nema potrebe, više se ne testiramo pred svaku predstavu i nije bilo nikakvih posledica, bar što se tiče igranja. Ista je situacija i u ostalim pozorištima u celoj Srbiji u kojima se virus nije uvukao u ansambl, uključujući i Beograd, gde se redovno igra repertoar. Naravno, ljudi se čuvaju, paze i smatram da pozorište ne predstavlja rizičan prostor u kome može da dođe do zaražavanja, kad se vodi računa o svemu- naglašava Tomašević.
Kultura je potrebna u svakom vremenu
Profesionalci, kad stupe nogom na scenu, ne razmišljaju o strahu, jer su tim korakom ušli u jedan novi svet u kome je identifikacija sa ulogom jedina važna.
-Strah od bolesti postoji. Kod nekog je prisutan manje, kod nekog više, ali kad se uđe na scenu i počne da se radi, sve to se zaboravlja. Ta bojazan nema nikakvog uticaja na glumu, igru na sceni. Verujem da je tako i kod sportista kad uđu na teren i počnu da igraju utakmicu, sve van toga ne postoji- kaže glumac Šabačkog pozorišta.
Koliko je vreme, više od godine iza nas, u kojoj na nas svakodnevno apeluju da prihvatimo tzv. „novu normalnost“, postavilo dilemu da li je sve što podrazumevamo pod kulturom i umetnošću spremno da „čeka“ da epidemija prođe, ili ipak ovako važan segment života ne možemo smatrati luksuzom tog „novog normalnog“?
-Ne mogu da govorim o tome, niti bilo ko od nas ko se bavi tim poslom, jer mi to radimo, mi smo u svakom trenutku spremni da izađemo na scenu. Ipak, po onome što vidim, po interesovanju i broju ljudi koji dolaze u pozorište i pored svega što nam se dešava, mogu da zaključim da je publici nedostajalo pozorište, i ne samo pozorište, nego i druge manifestacije, poput pomenutih sportskih. Iz toga, oni koji dotiraju sredstva i odlučuju o tome koliko će novca dobiti kultura, mogu sami da izvedu neke zaključke- zaključuje Tomašević.
Prva repriza predstave „Na pučini“ zakazana je za 6. april. Vodvilj „Nezaboravna noć“ reditelja Vladimira Lazića je u pripremi od 22. marta, a u maju počinje rad na predstavi „Bahatkinje“ koju prvi put u šabačkom teatru režira Stevan Bodroža. Uigrani ansambl biće na visini zadatka. Iako se osmesi neće videti ispod maski, oči će se smejati, a publika na tim izvođenjima sigurno neće štedeti dlanove. Do nekog boljeg vremena, kada će, nadamo se, biti dozvoljeno da sala bude ispunjena do poslednjeg mesta, a ljubitelji pozorišne umetnosti bez maski na licima.
Dragana Dimitrijević