Nedosledan? Ja, nedosledan!? Ne, ne i ne! Kategorički to odbijam! Ja samo ne želim da postojim po navici, uvek na isti način, bez promena… Neću da ležem i ustajem u isto vreme, hoću da spavam koliko mi je potrebno. Nebitno da li je to četiri ili devet sati. Neću da jedem u određeno vreme, već kada sam gladan. Neću da pijem osam ili deset čaša vode, već koliko mi treba. Neću da radim bilo šta samo zbog novca, od devet do pet, hoću da radim zbog toga što to volim, zbog toga što nešto stvaram, činim dobro sebi ili drugima, nebitno da li taj posao zahteva dva, dvanaest ili dvadeset sati rada dnevno. Dovoljan mi je dobro definisan cilj, ali mi je neprihvatljivo strogo determinisan plan i program rada, otimanje mog vremena. Ja sam čovek, biće koje ima svoje potrebe, prohteve, svoje snage i svoje slabosti, biće koje ima svoj put i svoj ritam, a ne mašina lišena emocija, čiji je cilj da radi i da se troši radeći. Ne želim sigurnost trošenja, hoću nesigurnost, neizvesnost, slobodu rasta, napredovanja, sopstvenog razvoja. Neću sigurnost smrti, hoću nesigurnost, neizvesnost, nedoslednost života. Hoću svoje vreme koje mi je dato i koje mi kradu, otimaju i koje trošim ispunjavajući tuđe (tiranske) planove. Hoću ponovo sebe onakvog kakav jesam, a ne kakav trebam nekakvom gospodaru… A vi to, slobodno, nazovite nedoslednošću. Ja to zovem isijavanjem onoga što jesam i ko jesam.
Jovica Radović
