Nismo valjda zaboravili. Urušavanje nadstrešnice Željezničke stanice Novi Sad, koje se desilo 1. novembra 2024. godine u 11.52 časova, odnelo je 16 nedužnih života. Rečeno, nije u pitanju pogibija, već ubistvo. Minutima ćutanja građani širom Srbije danima i mesecima odaju poštu ubijenima. Nemam ni rezervnu domovinu, a ni rezervni grad u kome bih živeo. Gledam šta se dešava u Šapcu. Prisustvo tim minutima ćutanja, daleko je od brojnog. Doživljeno je prvenstveno, čak isključivo, politički. Ko se pojavi ili ne pojavi, postaje “nečiji”. U pozitivnom ili negativnom smislu ove reči. Mislim da se minutima ćutanja niko ne obavezuje da na izborima glasa vlast ili opoziciju. To bi trebalo da je patriotski čin, kojim se traži više brige o svakom od nas i više sigurnosti za svakog od nas, nadpolitički i nadstranački čin. Zašto nam smeta ičije prisustvo?! Ma kojoj grupaciji pripadao, svako ima pravo da se na ovaj način izjasni protiv greške svoje države da nemarom ubije bilo koga. Takođe i da to uradi na neki svoj, drugi način. Idući ka mestu okupljanja za odavanje pošte ubijenima, često vidim mnoge koji bezbrižno sede u kafićima, poslastičarnicama, ili šetaju pešačkom zonom, takođe, verovatno mnogi kući gledaju sportske prenose, slušaju omiljenu muziku, ili ćaskaju sa susedima… Svejedno gde su i zašto, tek nema ih među onima koji traže pravdu za poginule. Nije svako tip čoveka koji na taj način protestuje. Oni će svoje mišljenje, rekoh, možda izneti na neki drugi način. A nije nemoguće ni da ih neko, dođu li ipak, iz neposredne okoline evidentira, sa nesagledivim posledicama. Mnogo je razloga da se nečije neprisustvo tumači na razne načine. Spreman sam da prihvatim različitost u shvatanjima i pravo na različite vidove otpora onome što nije valjano. Kao i da je strah iracionalna kategorija.
Mnogo je toga u ovom problemu nerazmrsivo isprepleteno.
Ipak, taj jedan od mnogih razloga neprisustva, nikako ne prihvatam i neću nikada prihvatiti, a to je nespremnost za napuštanje svoje trenutno nedodirljive zone komfora. Naročito ako te to lagodno nenapuštanje vodi ka suprotnosti onoga u čemu si trenutno, ako te neumoljivo vodi ka budućoj zoni neslobode i nekomfora. Debatujući na ovu temu, trebalo bi pošteno pogledati istini u oči. Da nije te brižljivo čuvane zone komfora možda bi sve bilo malo drugačije. Ili da zasad ostanemo u toj svojoj, nedodirljivoj zono komfora, ne verujući Gundulićevim stihovima: ”Kolo sreće uokoli vrteći se ne prestaje, tko bi gori, eto je doli, a tko doli, gori ustaje.”
Tada, kada neko drugi bude bezbrižno sedeo u kafiću ili u poslastičarnici jeo svoj omiljeni sladoled…
