Dragi moji,
da li iko misli da smo mi Srbi moćan svetski faktor… jer evo, mi smo i onu čuvenu izreku, pripisanu Crnogorcima, a zapravo se radi o našoj mudrosti: „ nas i Rusa trista miliona“, upravo, unazad par godina, preformulisali u: „nas i Kineza dve i po milijarde“… To je, neki misle, jedini put da i mi postanemo jedan od glavnih svetskih činilaca, bez kojih se neće moći… Kao kad se miš popne na slona, pa i sam pomisli da je slon… E sad, zašto smo izabrali baš tu, daleku, moćnu, komunističku silu, istočnjačku civilizaciju, nama daleku i nerazumljivu po svemu, a naročito po vrsti hrane koju „kosooki i žuti“ koriste, ali i ogromnu silu koja smeta zapadnom svetu i toj civilizaciji kojoj i mi pripadamo, pitanje je koje nalazi odgovor… Nismo mi izabrali njih, već oni nas… Njima je potrebno da preko nas, samoproglašenog ekonomskog tigra, nekako uđu u Evropu, i polako počnu da je zaposedaju… kako ekonomski, tako i demografski… Šta bi rekao onaj nepismeni (da li je bio nepismen ili se samo pravio) Miloš Obrenović, da mu se po Srbiji motaju Kinezi i razmnože mu se za stotinak godina toliko da ih bude više od Srblja… Svi znamo šta bi rekao… da ga ne citiram… Ali, mi danas nemamo Miloša, mudricu koja bi znala šta bi rekla i kako postupila… Imamo snishodljivost, uvlakaštvo, licemerje, podaništvo i kompleks niže vrednosti… Time smo sebe i buduće generacije doveli u situaciju sigurne ekonomske zavisnosti od sile u ekspanziji i ugrozili svoju suštinu, kao naroda… Zapatićemo tuđu veru, tuđu rasu, tuđe običaje, kulturu, navike, civilizaciju i polako izgubiti na kraju sebe i ono svoje… Eto, estradni Keba već smislio pesmicu na kineskom… Samo još da uvedemo od prvog razreda osnovne škole, obavezan jezik, jezik tako dalek i tuđ… A Srbi ćute… Uložiće Kinezi pare za ovo i ono, izgradiće, napraviće, a zapravo, daće nam šarenu lažu… i mi to gutamo… Retki su oni koji misle vizijom za budućnost, na prste jedne ruke ih možeš navesti, ali šta to vredi… I vrh Crkve naše, kao nekakav ogranak partije na vlasti, i tobožnja Akademija nauka, i Udruženje književnika, profesori, doktori nauka, studenti, partije, ove i one, svi nam probiše uši – ćutanjem… Bravo idioti… Bravo…
Odmah želim da obavestima sve one koji me znaju i poštuju, ili ne… ja neću da budem Kinez, neću da jedem štapićima pekinšku patku, pirinač i ostale špecije, supe od slepog miša i druga čuda, neću da znam nijednu kinesku reč, neću nikada ispisati nijedno njihovo slovo, ostaću pravoslavac, krstiti se i moliti mom Isusu Hristu kao pravi hrišćanin, slaviti moju krsnu Slavu, uživati u Vukovoj azbuci i abecedi, voleti samo nebo iznad moje zemlje i poštovati samo svoju vlast, zakone svoje zemlje i njen Ustav, ma kakvi da su, moji su… I dalje ću navijati za moj klub i poštovati onaj suparnički, voziti samo automobile proizvedene u mojoj Evropi i diviti se civilizaciji i istoriji mog kontinenta… Mogu to da obećam i za sve svoje… Siguran sam u to… Kinu i Kineze ću uvek poštovati i diviti im se, ali oni nisu moj favorit kada je u pitanju moj život i moje odluke, makar živeo još samo jedan dan…
Ako išta možemo da uradimo, kao Narod, to je da shvatimo, da smo mi mali potok, potočić koji žubori u hladu, na Starom kontinentu kojem pripada, i da se ka njemu valja ogromna reka… Može li potočić da preživi, kada ga ta svemoćna reka, žuta i muljava, poklopi i odnese sa sobom…?
Razmislite o ovome… Voleo bih da me neko argumentima ubedi da grešim… Moguće da ja i nisam u pravu… Meni se, na žalost čini, da jesam, i to mnogo više nego što napisah.
Sve Vas volim i pozdravljam.
Branislav Sekulović, advokat