Puno je ovih dana priča, pa i pojedinačnih svedočenja, o honorarima i troškovima organizacija mitinga podrške trenutnim “vladarima”. Naviru sećanja. Odrastao sam uz jugoslovenske rok grupe, među kojima je i “Zabranjeno pušenje”. Osnovano u Sarajevu, 1980. godine, jedna je od najznačajnijih muzičkih grupa davnih, i muzikom valjanih osamdesetih. Grupa je često zapadala u nevolje, ne bivajući po volji komunističkim vlastima, zbog tada, po današnjim merilima, blage kritike socijalizma i bavljenja pitanjima koja su u tim vremenima bila tabuirana. Na jednom od svojih albuma “Zabranjeno pušenje” 1984. godine promoviše čuvenu pesmu : “Neću da budem Švabo u dotiranom filmu”.
Mislim da nije loše podsetiti se njihovih stihova, napisanih pre četrdesetak godina. Sa malo slobode u tumačenju, prilagođenom onome što nam je trenutna sudbina i željom da potvrdimo kako nas je uvek bilo i biće. I ovakvih, i onakvih. Stihovi su, smatram, potvrda večnog postojanja i borbe dobrog i lošeg, navijam za konačnu pobedu dobrog.
Kao da govori o juče, “Zabranjeno pušenje” nam poručuje:
“Trebat će on i mnogo statista za masovne i grandiozne scene, iako kažu da on dobro plaća, tamo neće, neće biti mene”.
Sledi zatim ono čuveno: “Neću da budem Švabo u dotiranom filmu, neću da budem statist u životu i kinu”.
I odlučan stav: “Neću da budem Švabo, Švabo da budem neću, nema Boga.”
I finale je kompatibilno sa željama naših trenutnih “vladara”: „Glavni glumci bi htjeli da su na pravoj strani, ja da budem Švabo, a oni partizani“.
To juče, o kome peva “Zabranjeno pušenje”, će neminovno proći. Svega će se neko sećati i kroz četrdesetak godina. Neko ponosno, a neko možda i pognute glave. A do tada.
Predstoje nam duge i ozbiljne sociološko – psihološke analize, kako su, oni koji su pristali, ipak pristali da glume “ Švabe u dotiranom filmu“. Nije li se to moglo i moralo izbeći. Ne poslušati “vladare”, nema Boga.
