LIČNI STAV: Hanibal Kovač
Zamislite Nemačku 1933, 34 ili 35-te godine i zamislite u toj Nemačkoj, jedan mali gradić kraj Berlina u kome nisu važili Hitlerovi fašistički zakoni i gde se nekim čudom lokalna samouprava oduprla Hitlerovoj tiraniji. Zamislite situaciju, da su u tom malom slobodarskom gradu kraj Berlina, odvijao normalan život, bez terora, progona, uz pretpostavku da su svi slobodomisleći ljudi, baš u tom malom gradu, nalazili svoje utočište u bekstvu od fašističkog zuluma. Pretpostavite samo, da su kojim slučajem, svi taj mali grad podržavali u borbi protiv Hitlera…. i Čerčil i Staljin i Ruzvelt. Shodno tome, zamislite situaciju (nadrealnu), da Hitler, zbog tako jake međunarodne podrške tom malom gradu, nije smeo da pošalje vojsku Vermahta, da ih sve pregazi. Izmaštajte situaciju u kojoj je taj mali grad funkcionisao 8 godina, sve dok se Čerčilu, Staljinu i Ruzveltu nije ćefnulo, da tom malom gradu kraj Berlina uskrate podršku, želeći da Hitler osvoji i njega, te da svetu pokažu da u Nemačkoj postoji apsolutna tiranija. Zamislite Gradonačelnika tog malog grada, kome Čerčil objašnjava razloge, zašto je dobro da Hitler uništi i taj grad, jer od njihove žrtve će profitirati čitava zapadna civilizacija. 120.000 slobodnih ljudi iz jednog malog grada, pod ultimatumom velikih moćnika, trebalo je predati u ruke besnom i nakeženom Hitleru i krvavo osvetoljubivim nacional-socijalistima. Na žalost, te hrabre građane u tom malom gradu, niko ništa nije pitao, nego su prepušteni na milost i nemilost ludacima a izdani od onih koji su se najviše kleli u slobodu i demokratiju, u tom malom gradu kraj Berlina….
Interesantna mi je analogija iz mašte sa Šapcem danas i nije tako davno bilo, kada su Jeremić, Obradović i ostali, dolazili u naš grad, zahvaljujući se na tome što se ovde slobodno diše i što imaju gde i kome, bez zabrane i cenzure, da saopšte ono što misle. Tada su svi u glas i Obradović i Jeremić i Đilas govorili kako cela Srbija treba da uči od Šapčana, kako se boriti i izboriti protiv naprednjačkog zuluma i Vučićeve histerije. Lično su u mojim TV emisijama hvalili slobodarski duh Šapčana, želeći im da u toj borbi za demokratiju istraju. Bili smo ponosni, verovali smo u iskrenost tih ljudi, koji su u naš grad dolazili po dašak slobode, demokratije i slobodnog odlučivanja. Od režima prokaženi umetnici i novinari, zabranjeni pisci, omraženi karikaturisti, samo su u Šapcu mogli slobodno da iskazuju svoja politička i umetnička uverenja. Gradski trg u Šapcu je bio pretesan za takve događaje. Beogradski novinari i slobodomisleći ljudi, koji su bili odbačeni i zabranjeni od svih, poput Olje Bećković ili Milana Jovanovića, kome je naprednjačka falanga zapalila kuću, uz pokušaj atentata, postali su počasni građani Šapca, uz oduševljenje kako njih samih, tako i svih slobodomislećih ljudi cele Srbije. Ako neki pisac, poput Siniše Kovačevića ili sudije Miodraga Majića, nema gde da održi promociju knjige, jer im je u Srbiji to zabranjeno, mogao je to u Šapcu, pred brojnim auditorijumom u Šabačkom pozorištu. Sve, ali sve takve goste smo u Šapcu dočekivali širom otvorenih ruku i pitali smo ih kako još možemo da pomognemo i šta da uradimo da u Srbiju bude više ovakvih slobodnih sredina u kojima će moći da se normalno funkcioniše i umetnički i politički i kulturoliški. Sa osmehom na licu, zahvaljivali su se i tapšali nas po ramenu. Saosećanje svih nas Šapčana, sa mukom i tugom gostujućih ljudi u našem gradu, bilo je empatično, uz osećaj zadovoljstva što mi u takvoj situaciji nismo, a nismo jer smo se 8 godina, svakoga dana odupirali nasilnoj promeni vlasti u Šapcu. Pregrmeli smo i 2014-tu, kada je Vučić poslao vojsku, da pod plaštom vanrednog stanja zbog poplava, postavi svoje naprednjačke polupismene marionete, da konačno zavladaju gradom. Izdržali smo sve pritiske proteklih 8 godina, da sačuvamo dostojanstvo, kako Šapcu tako i celoj Srbiji. Ne znam kako žitelji Niša, Kragujevca, Novog Sada ili Zaječara gledaju na sve ovo i to je zaista njihova stvar, ali me žalosti činjenica da postoje politički dušebrižnici, koji nas zbog sitnosopstveničkih interesa i lagodnih nafatiranih guzica, teraju da predamo, „na izvol’te, na tacni“, bez borbe, ono što smo za dobrobit cele Srbije stekli. Šabac se danas nalazi između Vučićevog čekića i bojkotaškog nakovnja. Svi se Šapcem bave i to oni koji o Šapcu pojma nemaju. Takav smo grad, ne damo slobodu, ne damo nikome da nam kroji sudbinu iz kruga dvojke i ne damo da nam dušebrižnici širom Srbije pametuju šta nam valja činiti. Vala, na lokalne izbore treba izaći i biće nam mirna savest. Pomoć nam ni od koga ne treba, jer ni do sada je nismo imali, niti tražili.
P.S
Čudan smo mi narod! Od najvernijih jataka za neke ljude, političare, novinare i umetnike, postali smo najveći izdajnici jer eto, na temu lokalnog bojkota ne mislimo isto. Koja je razlika između Vučića i ostalih, pitam se, kada je Šabac u pitanju?