Nikada do sada nisam govorila o jednom slučaju koji se dogodio meni, a danas mi je „rana“, posle svega što se dešava prethodnih meseci u Šapcu, ponovo otvorena, te moram javno da vam ispričam. Ne želim, ali jednostavno moram. Naime, jednog 4. novembra, imala sam tada samo 12 godina, oko 17-18 časova drugarica i ja išle smo da kupimo još lizalica što boje jezik u prodavnici blizu naše zgrade, tad je to bilo „popularno“. Shvatila sam u jednom trenutku da neko kroz park, nama iza leđa, ide kroz travu i rekla sam: „Ubrzaj korak“, dok sam perifernim vidom primetila da drugi muškarac čeka nedaleko od tog mesta… Međutim, čovek je i sam ubrzao hod i počeo da nam dovikuje da mu damo telefone. Bez okretanja rekle smo da ih nemamo. Ali, preprečio nam je put, ponovio naredbu a mi odgovor. Nakon toga izvadio je pištolj, repetirao i prislonio, ponavljajući naredbu.
TRENUCI KOJI SU ME ZAUVEK PROMENILI
To je bio momenat koji nikad u životu neću zaboraviti i koji me je promenio za ceo život. Predale smo svoje telefone, a on je otišao sa svojim drugom. Videle smo čoveka preko puta kako popravlja auto, prišle i rekle mu šta se dogodilo na šta je on odgovorio: „Video sam, ali to se stalno dešava, ništa čudno“. Izbezumio me je taj odgovor, imala sam osećaj kao da je pištolj ponovo repetiran i uperen i to samo 10-ak koraka dalje. Pričaću dalje u jednini, bez pominjanja drugarice. U tom momentu, ti nisi svestan ničega, kao da to nisi ti, kao da se to ne dešava tebi, kao da je to samo jedan ružan san zato se štipaš kako bi se probudio. Ali ne, nije san, stvarno je a kuća, sigurnost nikad dalja a tako je blizu. Roditelji su pozvali policiju i onako sa obojenim jezikom otišla sam u Policijsku upravu da dam izjavu. U policiji su svi bili opušteni, samo što još nisu izgovorili ono što je rekao i onaj čovek što je popravljao auto. Dobila sam pet-šest albuma u kojima su se nalazile fotografije svih koji su ikada učinili neko krivično delo. Trebalo je da prepoznam napadača, a ja sam mu lik zaboravila, njegovo lice pamtim kao crnu fleku, maglovito je. Gledanje tih fotografija pogoršalo je moj stres, toliko da noćima nisam spavala. Konstantno je bilo upaljeno svetlo i samo bih plakala. Prolazile su mi sve te fotografije kroz glavu, sećala sam se repetiranja pištolja, onog čoveka što popravlja auto, groznu kancelariju u kojoj sam pokušavala da prepoznam napadača. Igrom slučaja, on je učinio još jedno krivično delo nedaleko od mesta gde sam ja napadnuta. Sećala sam se i sećam se te plave jakne, na taj način bili smo sigurni da je reč o istom čoveku.
GODINE PROLAZE…
Pet godina nakon tog događaja pozvana sam na suočavanje sa napadačem, ali pošto sam još uvek bila maloletna sudski psiholog je morao to da odobri. Do tog momenta nisam bila svesna koliko sam sve samo potisla. Trudila sam se da ne mislim na to, da zaboravim kako bih mogla da živim normalno i da budem tinejdžerka, kao svi moji vršnjaci. Psiholog je potpisao da ja ne mogu na to suočavanje. Ono što je strašno je da sam sve vreme, sve te godine znala da je taj čovek na slobodi, da konstantno čini krivična dela. Dobio je neku manju kaznu, kažu: „pištolj je bio plastičan“. Plastičan ili ne, jedno dete to ne može da zna, a to što mu se desi, zajedno sa agonijom zvanom „pravosuđe u Srbiji“, menja ceo njegov životni put.
NISTE (S)VI NAJPAMETNIJI!
Nakon tog događaja, svi su „bili pametni“. Svi su govorili šta sam mogla sve da uradim, učili su me kako sam mogla da mu „izbijem pištolj“, pominjalo se kao anegdota nekad, govorili su mi da ne smem da se plašim, da sam trebala da trčim, bežim, nekad i da sam kukavica, itd. U školi sam na skoro svim časovima posle tog događaja dobijala pitanje da govorim o tome i često nisam mogla. Sećam se tog časa fizike, stroge nastavnice – ne mogu da joj kažem: „Ne želim da govorim“, ja stojim, treba da pričam o nemilom događaju, neispavana, 30 drugara i drugarica gleda u mene a ja ne mogu čestito ni slovo da izustim.
ZAŠTO VAM OVO GOVORIM?
Zato što je danas gora situacija nego tad. I strah me je i da pomislim kako se danas žrtve napadača osećaju s obzirom da je tehnologija napredovala i da nadležni ne rade svoj posao uprkos brojnim dokazima, fotografijama i video zapisima. Uprkos što im je sve „sažvakano“, imaju sve „na gotovo“. Ispričah svoju priču i iz drugih razloga.
– Prvo, da bih vas sve zamolila da žrtvu nikada ne pitate o tome što se dogodilo, bilo da je punoletna ili maloletna. REĆI ĆE KADA SAM/A BUDE ŽELEO/LA! Verujte mi, za to treba mnogo snage i hrabrosti. Evo, meni je recimo trebalo skoro 17 godina da progovorim javno o ovome.
– Drugo, da bih zamolila policiju, tužilaštvo i sudove da vode računa o načinu na koji tretiraju osobu koja je proživela bilo kakvu vrstu nasilja. Da shvate da su te osobe živa bića, imaju imena i prezimena, porodice, prijatelje, osećanja.
– Treće, da bih zamolila policiju, tužilaštvo i sudstvo da rade svoj posao, da ne okreću glavu od nasilja, kriminala, da ih ne štite. Sve dok ne snose odgovornost za učinjeno, dajete im „zeleno svetlo“ (pričam o tome već više od dva meseca) da nastave da maltretiraju ljude, da se ponašaju još bezobraznije i bahatije, kao i da srljaju iz jednog u drugo krivično delo i na taj način ugrožavaju bezbednost danas maloletnice, juče maloletnika, mene, advokata, ljudi na mostu, komšija, porodica, prijatelj!, nepoznatih ljudi. Ali ne samo njihovu bezbednost, već i bezbednost porodica i prijatelja svakog od nas. Ako nastave nadležni sa ovakvim zatvaranjem očiju pred nasiljem, možemo samo da se pitamo: KO JE SLEDEĆI??
– Četvrto, da zamolim ljude koji vide ili čuju za nasilje i napade, da to prijave, da pomognu, da upute neku normalnu, finu reč žrtvi. Da budu podrška. Nemojte da okrećete glavu i da govorite da je nasilje normalno i da se svaki dan dešava, jer NE SME DA BUDE NORMALNO. Džaba vam sve ako ste „ogluveli“ na srce!
– Peto, da pružim podršku svim žrtvama napada, nasilja. I da kažem da na žalost živimo u vremenu kada su jedina i najefikasnija zaštita mediji i da je zato važno govoriti o tome, zbog svoje bezbednosti i zbog bezbednosti porodice, prijatelja i sugrađana.
#PrijavilaSam ali me je zauvek promenilo. Zato se sada borim za normalne vrednosti i normalno društvo. Da se više nikada i nikome ne bi dogodilo. Da više nikada i niko, naročito deca ne bi prolazila kroz agoniju. Da bi vratili dostojanstvo, ljudskost, empatiju u život. Da ne bismo živeli neku novu normalnost u kojoj postoji samo strah. #JaSeNePlašim nemojte ni vi.
Moramo se zajedno izboriti da odgovaraju svi oni koji su motkama, čekićima i šipkama tukli ljude.
Moramo se zajedno izboriti da odgovara i vozač radne mašine koji je krenuo da gazi ljude, ali i organizatori i koordinatori tog napada na Šapčane.
Moramo se zajedno izboriti da odgovaraju svi oni koji su tražili glave maloletnika, advokata i novinarke uz obećanu nagradu: i nalogodavci, i vlasnik štamparije, i organizatori ali i distributeri.
Moramo se izboriti svi zajedno protiv ove organizovane grupe ljudi, jer dok ćutimo i mi i nadležne institucije, oni povređuju i maltretiraju druge naše sugrađane.
Moramo se boriti za grad bez nasilja! Niko nema pravo da vređa i povređuje nikoga!
Ni za jedno nasilje ne postoji opravdanje!
Piše: Isidora Kovačević
