Ima već nekih nedelju dana kako je u javnost „procurila“ vest da kompanija Eliksir Zorka planira proširenje svojih kapaciteta za skladištenje raznog otpada. Procurila, slučajno, neko je začeprkao. Javnost sa ovim uopšte nije bila upoznata. Tj. kompanija je organizovala javnu raspravu preko Zum platfomre. Ne znamo kad… i ne znamo koga su i kako obavestili o ovome.
Sve lepo možemo pročitati u njihovoj Studiji o uticaju projekta na životnu sredinu, koja je dostupna javnosti. Ima 180 strana, ali ukratko… Svakog dana će u Šabac stizati oko 50 kamiona iz cele Srbije sa raznim otpadom: opasnim, neopasnim, zapaljivim. Čitajući opis materijala koji će stizati i moguće posledice ukoliko dođe do „curenja, isparavanja ili paljenja“, naježih se: opasne hemikalije, karcinogene supstance, infektivni otpad koji sadrži mikroorganizme, materije toksične za reprodukciju, mutagene supstance koje mogu izazvati nasledne genetske nedostatke i njihov porast. Lično mi se najviše dopada ovaj mutageni materijal. Zamislimo srpsku domaćicu sa četiri ruke. Kad se razmaše po kući, ima sve da pršti: i usisano i oprano i ispeglano i kolači svaki dan. Da je bog vidi!
Sve će ovo stajati u skladištima pored Save, a preko puta Hemijske škole, nadomak vrtića „Bambi“, OŠ „Stojan Novaković“, bolnice… Po njihovom proračunu, najudaljenija lokacija od Eliksira je Tehnička škola, čitavih 2,8 km. Dakle, deponija opasnog i zapaljivog materijala na obali Save je, faktički, u gradu.
Sugrađani, u naš grad će godišnje doći oko 18.000 kamiona sa gore navedenim i sličnim otpadom. Biće i neopasnog, piše. Stajaće u novim skladištima koje je Eliksir spremio. Pod nosom će nam u svakom momentu biti 12.000 tona raznoraznog opasnog otpada. U Studiji piše da do opasnosti po okolinu može doći samo u slučaju nekog incidenta: požara, curenja i kontakta materijala sa spoljašnjom sredinom, sve će biti lepo upakovano. Potencijalno opasne situacije su samo transport, istovar, utovar, tada može doći do nesreće. Stručnjaci obučeni za postupanje u ovakvim situacijama će sve nadgledati. Zar to nije već viđeno? Da li im verujete? Drhtim od pomisli… Radi nam se o životima, o životima naše dece. Razmišljam šta je za moju decu najmanje zlo: astma, rak, sterilitet ili nasledna genetska bolest? Majke mi, nije mi dobro.
Čitajući tu studiju, možemo primetiti da u njenoj izradi nije učestvovao nijedan inženjer ekologije, već inženjeri tehnologije. Čudno, zar ne?
Miran san je prošlost, a java je košmarna. Pozivam nas, sugrađani, da se informišemo, da dobro razmislimo šta nas čeka i šta nam je činiti.
Strah za našu budućnost, budućnost naše dece i našeg grada mora biti zajednički. Za početak, u ponedeljak, u sred radnog vremena, kompanija Eliksir Zorka organizuje javnu debatu o ovome. Dobro je, razgovaraće se. S kim, o tome mi odličujemo.
Šapčani, dišimo vazduh 3. kategorije zagađenosti – veoma zagađen punim plućima, jer uskoro nećemo ni taj imati…
Nataša Jovanović, Šapčanka