LIČNI STAV: Hanibal Kovač
Svi moji kečevi, ukori razrednog starešine i nastavničkog veća, svi šamari koje sam „popio“ od učiteljice do nastavnika i sve školske ljubavi i zaljubljenosti, stale su u jednu ogromnu emociju tog 21.12.2019. godine. Evropska prvenstva, titule, Olimpijske medalje, pobede na raznim trkama i pehari sa državnih prvenstava, bile su duhovna aura svečanog trenutka otvaranja fiskulturne sale u mojoj Osnovnoj školi „Nata Jeličić“. Konačno ispunjen san, koji smo svi sanjali tačno 60 godina. Mi smo kao klinci, umesto suza isplakivali šljaku a umesto udobnosti gumirane podloge, zglobove smo iščašivali na onom čuvenom izbrazdanom betonu. Kao klinci, imali smo snove da postanemo prvaci sveta ili svetski rekorderi a kao matori ljudi, sanjali smo, da mesto našeg odrastanja, konačno dobije nešto što mu pripada. I da neki novi klinci, u mnogo boljim uslovima, sanjaju naše i svoje dečije snove o sportskom uspehu. Toga dana, sakrivao sam suze gazeći kroz školske hodnike, bukvalno bežeći od svih, da me ne vide kako sam se raspekmezio. Nisam bio jedini koji se tako ponašao, to sam video i kod mnogo uspešnijih sportista, toga dana, a koji su ponikli u toj školi. Vera je plakala, rekavši da joj kroz glavu prolazi 15-ogodišnja profesionalna karijera, od prve košarkaške sekunde do poslednje. Đorđe Rašić, Evropski prvak, bukvalno nije mogao da progovori, jedva savladavajući suze što je eto i njegova škola konačno dobila novo, moderno sportsko ruho. Najlepše od svega je što su se na isti način, kao i mi neksdašnji đaci, osećali i nastavnici još iz našeg vremena a danas penzioneri, shvatajući da je novo vreme, zdravije vreme došlo najzad i u „Natinu“. Deco, uživajte, srećno vam i berićetno bilo u našoj i vašoj školi i jednoga dana nas sve obradujte opet nekom Olimpijskom medaljom, kao što su to nekada uradili Vuk i Kuze.
P.S.
Od Đoke Petrovića i Zdenke Jevtić, od šljake i čupanja korova svakog 1. septembra pa do fiskulturne sale sa tribinama, svi smo zajedno prevalili dugačak put, put od 6 decenija!
