Danka Starčević
Punih 40 godina, pre svih, koleginica Danka je na posao stizala prepuna energije. Odjek njenog dubokog glasa u holu Vladičanskog dvora značio je da je vreme da se pokrenemo. Nismo sigurni da postoje knjiga, novine ili časopisi koje bar jednom nije dotakla, uredila ih, vratila na mesto. Svakom komplikovanom zadatku koji joj je bivao poveren, pristupala je ozbiljno. Divili smo se njenom rukopisu. Praznu hartiju je, kako je izgledalo, milovala nalivperom. Svoju malu lupu, koja joj je bila neophodna prilikom čitanja i istraživanja stare štampe, koristila je i tokom pisanja jer nije želela da neko slovo ostane neukrašeno. Taj rukopis je ukazivao na Dankinu potrebu da tragovi koje ostavlja za sobom budu vredni divljenja. Mlađe bibliotekare sačekala je priča o njenoj lepoti i eleganciji. Nikada nam se nije obratila imenom već sa: „Sine“. Sticao se utisak da je svoje mlade kolege doživljavala kao te prazne listove papira na kojima je trebalo ostaviti lep trag.
Autorka teksta: Kristina Aleksić
Dizajn: Anita Vuković i Dušan Jovanović