Mirjana Ilić iz Salaša Crnobarskog
Sa svega deset godina, Mirjana Ilić, srednja od tri ćerke u porodici nastanjenoj u Salašu Crnobarskom, imala je dovoljno zrelosti da svoju vezanost za dom u kome je rođena i odrasla pretoči u rešenost da u kući bez muškog naslednika preuzme odgovornost za opstanak tradicionalne poljoprivredne proizvodnje usmeren na svinjarstvo. Sada ima 33 godine i dva sina, dvanaestogodišnjeg Lazu i osmogodišnjeg Marka i velike planove kako da proširi gazdinstvo na kome živi sa suprugom Miodragom, majkom i ocem. Dve sestre su se udale- starija (35 godina) se po završetku Muzičke akademije i života u prestonici preselila u Ljuboviju, dok je najmlađa (30 godina) završila Ekonomski fakultet i živi sa suprugom u Šapcu.
-Nisam želela da idem na fakultet, htela sam da nastavim gde je moj otac stao. Pošto nemamo brata, da se gazdinstvo ne bi ugasilo, ja sam odlučila da ostanem u selu i nastavim porodičnu tradiciju- kaže za „Podrinske“ Mirjana, koja je za tu odluku imala punu podršku roditelja i u šali dodaje da se „oženila“, budući da je suprug Miodrag iz Sanskog Mosta, iz Bosne, pre 14 godina došao u njenu kuću.
U početku, priznaje, nije mu bilo lako da se adaptira, jer nikada nije imao priliku da vozi traktor, te ga je ona upućivala u proces proizvodnje i na neki način obučavala za rad sa stokom, ponašanje prema životinjama i drugo. Prošle godine povećali su brojnost i sada imaju 50 krmača, a za godinu- dve planiraju ponovno povećanje stočnog fonda i gradnju novih objekata.
Ilići obrađuju i 25 hektara zemlje, od toga 15 u zakupu. Suprug Miodrag sezonski angažuje pomoć na njivi. Mirjanin radni dan svodi se na brigu o ishrani stoke, tri puta dnevno, što u proseku iziskuje oko pet- šest sati posla, jer se posao obavlja manuelno.
-Nakon što ustanem i pripremim doručak, predstoji mi čišćenje objekata i hranjenje krmača, dok prasiće moramo da dohranimo, jer ih u većini slučajeva ima dosta. Popodne me očekuju iste obaveze, predveče takođe. U međuvremenu, pripremam sinove i po potrebi ih vozim u školu- objašnjava.
Zadovoljna je što stariji sin Laza već sad pokazuje želju da pomogne, iako mlađi Marko nema sklonost ka bavljenju poljoprivredom. Smatra i da je u selu mala razlika između muškog i ženskog posla.
-Iako je praksa da žene uglavnom ne odlaze na njivu, u retkim situacijama i to može da se dogodi, kad treba neka mala ispomoć. Svejedno, moram da nahranim stoku, da počistim objekte, tako da nema mnogo razlike da li će to obaviti muško ili žensko. Naprotiv, nekad ja to bolje uradim nego neko drugi- ističe i dodaje da su retke prilike kada sebi može da priušti odmor, budući da tekuće obaveze može da odloži najviše tri dana.
Mladih žena u Salašu Crnobarskom nije mnogo ostalo- ili su se udale i otišle u neko drugo mesto ili su sreću potražile u inostranstvu. One koje su ostale, bave se pretežno povrtarstvom ili stočarstvom. Mnogo je i neoženjenih momaka, a malo aktivnosti koje bi obogatile društveni život meštana oba pola. Mirjana je svojevremeno išla na folklor, ali je njen entuzijazam splasnuo kada su i ostali članovi počeli da napuštaju sekciju.
Klanici iz Negotina Ilići svaki mesec predaju 30- 50 tovljenika, u zavisnosti od potreba kupca. Prošle nedelje prodali su 50 svinja po ceni od 195 dinara za kilogram. Volela bi da je domaći prozvođač zaštićeniji u Srbiji, jer, kako navodi, „kod nas uvoz nije dovoljno kontrolisan, a naša proizvodnja, za koju se zna da je kvalitetna, je obezvređena“.
-Kada je reč o ženama u selu, većinom je ista situacija- dok muškarci obavljaju poslove oko stoke ili na njivi, nama je prepuštena briga o papirologiji. Nedavno sam uzela 20 nazimica, sve je prevedeno na mene, tako da sam mnogo vremena provela po šalterima u opštini i veterinarskom zavodu. Negde su vrata otvorena, a neretko ima prepreka, neće ni da te pogledaju, pa moraš sam da se snalaziš da bi nešto završio, tako da je cela procedura bespotrebno zakomplikovana- smatra.
Svesna je da je situacija u svinjarstvu teška, ali subvencije ipak znače, te se neće okretati nekoj drugoj proizvodnji. Po prodatom tovljeniku dobijaju 1.000 dinara, a po jednoj matičnoj nazimici na godišnjem nivou 10 hiljada. Za planirane objekte, gde će u jednom delu smestiti još 50 nazimica, a u drugom tovljenike, očekuje povraćaj za utrošen građevinski materijal, kao i 60 posto povraćaj za nazimice. Budući da pored njihove njive rođak radi energanu, imaće obezbeđenu toplotnu energiju za grejanje novog objekta u zimskom periodu.
D.Dimitrijević