Jelene Jevrić, master istoričar i predsednica Resornog odbora za prosvetu GO ZZS Šabac
Naravno da je pandemija korona virusa promenila naše živote, svima, i u našoj državi, kao i u čitavom svetu. I naravno da je i obrazovanje u ovakvim okolnostima drugačije. A realizuje se kako su ga osmislili oni koji vode i kreiraju politiku ove države.
I zato, nastava na daljinu je takva kakva nam je država, ali i takva kakvi smo i mi, kao društvo…
Imaju li sva deca kod kuće računar, brzu i stabilnu internet vezu? Imaju li svi prosvetni radnici svoje računare kod kuće? Šta se dešava u onim porodicama koje broje više članova, a svi rade na daljinu, i svima je potreban računar i pristup internetu? Koliko smo svi u ovome informatički i pismeni i kompetentni? Da li deca zaista uče, ili su samo povremeno za računarom, ili previše za njim? Gde je prava mera? Koliko učenika igra igrice, jer bitno je samo da se uključe u poziv u Gugl učionici, platformi, ili šta se već koristi u njihovoj školi? Koliko se brutalno prepisuje u zadacima koje nastavnici i profesori šalju učenicima? Koliko roditelja je reklo svom detetu: „Rade to i drugi, snađi se, što ne bi i ti?“ Koliko je roditelja uradilo zadatke umesto svoje dece?
Da li je sve ovo dovoljno dobro za obrazovanje naše dece? Koliko se samo dobre i odgovorne dece zapitalo: „A što ja da učim i radim ovako, kad drugi prepisuju i to prolazi?“
Začarani krug sačinjen od mnogo zašto… I svi znamo tačan odgovor, samo nam je lakše da slegnemo ramenima, i krivicu svalimo na nekog drugog.
I zaista verujem da svako od nas zna i tačan, i jedini pravi odgovor. I zaista verujem da i pored toga, većina izgovara čuvene rečenice: „Takva je situacija, šta ćemo, svi se snalazimo, da smo živi i zdravi, proći će i ovo, snalazimo se…“
I dok se tako svi mi snalazimo na različite načine (a snalažljivost u Srbiji je jedna vrlo rastegljiva kategorija) prođe već godina dana u obrazovanju sve naše dece.
Da li su oni zaista obrazovani u ovom periodu?
Moje mišljenje je da nisu. A plaše me i posledice svega toga u budućnosti.
Ali, sve dok pristajemo nečinjenjem i ćutanjem da održavamo ovakvo stanje u državi u kojoj je najmanje jedan od ministara dokazano plagirao svoju doktorsku disertaciju, u zemlji u kojoj se zna cena diplome, u kojoj za neke funkcionere postoje sumnje da je neko za njih polagao ispite, da su kupili diplomu, završili visoku školu vrlo brzo i u sumnjivim okolnostima, zašto se čudimo ako nastava na daljinu nije dobra?
Mi smo na sve ovo pristali…
I šta nam ostaje?
Da ćutimo i kažemo čuvenu rečenicu: „Neka smo samo živi i zdravi…“
Ili da menjamo sebe i one oko nas? I tražimo odgovore i odgovornost od onih u čijoj nadležnosti je obrazovanje sve naše dece?
Izbor je uvek samo na nama… Za našu decu i budućnost Srbije.
