Pisma čitalaca
Razgovor i pijenje kafe sa osobom koja vam je intelektualno i emotivno bliska, još ako je i inspirativna, pravi je Božji dar! Teško spojivo, ali „nađe se“! Takav susret može vas odvesti na najviše vrhove sa kojih promišljate stvarnost i svoju egzistenciju! Nedavni susret sa bliskim prijateljem, povod je da pribeležim sledećih nekoliko rečenica. Naime, kazao je da mu se već odavno gadi ova stvarnost (reče, video je izjavu nekog „čudnog“ ministra koji bi da uvodi ćirilične tastature, jer latinične ugrožavaju srpski jezik i ćirilično pismo!) iz koje već 30 godina vri i kulja smrad ovog našeg najprizemnijeg i sveprisutog nacizma. Rekao sam da se slažem, osim sa vremenskim trajanjem. Kako, pita, zar ga ne prepoznaješ toliko dugo? Da, naravno, samo što je on začet mnogo ranije i večno će trajati jer mi tako hoćemo, on je naš totalitet, on je izraz neslobode našeg bića! Naš nacizam je dugotrajan, večni nacizam, „ur-nacizam“ (Umbertov je „ur-fašizam“). Izgleda da ti o tome nešto više znaš, pa pričaj, kazao je!
Da, najpre, naš nacizam nije začet u političkoj sferi: on je izraz našeg duhovnog delovanja iz iracionalnog straha da je „narodni“, „pra-duh“, naš „plemenski duh“, (kasnije, „duh nacije“) egzistencijalno ugrožen. To je osnova njegovog dinamizma i satkana je od samoobmane i laži koje se dugovečno i pomno neguju! A politička sfera je samo „mesto“ gde se pokazuje njegovo sablasno lice. Ima ga svugde, sveprisutan je! Dopunih, njegova matrica je matrica mržnje koja se hrani lažju koja proizvodi strah od drugog i drugačijeg. Dakle, laž – sveprisutna, istrajna i svemoćna laž! Hana Arent, istražujući nacionalsocijalizam (nacizam) u Izvori totalitarizma, kaže da je laž sredstvo kojim se dolazi do društvene svesti koja je prijemčiva da bude (zlo)upotrebljena: „To stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laž, već je cilj da u ništa ne veruje. Takvom narodu nije oduzet kapacitet za akciju već kapacitet da misli i sudi. Sa takvim narodom možete radititi šta god hoćete“. Zar nas dvojica danas ne prepoznajemo jedan takav narod? Dakle, dragi prijatelju, taj nesrećni „tastatura-ministar“ ne „iskače“ iz dugovečne naci-matrice, (osim što je njegov naum banalan), on je u svrsi i cilju našeg „ur-nacizma“.
Pa kada si već počeo da „filozofiraš“, objasni mi šta znači izraz „ur“, prekori me prijatelj čija su profesionalna vokacija brojevi i jedan egzaktniji pogled na svet. Da, to je izraz koji je upotrebio Umberto Eko 1995. godine opisujući neke karakteristike (njih 14) „večnog fašizma“, koje se mogu prepoznati u savremenom, modernom svetu u kom uzima druge, nove forme ali teži istim ciljevima kao i dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. Eko, vrhunski lingvista, spojio je reč fašizam s prefiksom „ur“ iz nemačkog jezika (vrlo star, originalan, prvi, svevremeni…), i on ga je zvao Ur-fašizam. Kasnije, njegov je esej dobio konačan naslov, Večni fašizam. No, mi danas u našem životnom prostoru – vremenskom i geografskom, imamo posla sa nacizmom, (ostavimo po strani ideološko-političku vezanost Srbije za nemački nacionalsocijalizam (nacizam) od 1933. do 1944. godine prošlog veka, ne govorimo o tome), i on se reinkarnira u brojne nove forme. Međutim, moja zabrinutost nije veća zbog novih „suptilnijih“ formi, već je pojačana zbog toga što su njegove forme ekstremno javne, vidljive, nekamuflirane: one imaju za za cilj da otvoreno i direktno izazovu osećanje straha i ugroženosti, dok one „blaže“ izazivaju podozrenje i nelagodu onih ka kojima su usmerene. A to se da videti svaki dan, setimo se samo onog bljutavog naci-programa u Narodnom pozorištu u maju 2021. godine povodom proslave Dana pobede nad fašizmom. U ekipi koja je osmislila sramni program bili su Dragoslav Bokan, nekadašnji član paravojne jedinice „Beli orlovi“, opskurni lik budalastih nacionalističkih i anticivilizacijskih stavova; Dejan Ristić, direktor Narodne biblioteke Srbije, propagandista srpskog nacionalizma i perjanica istorijskog revizionizma, i drugi. Tada su se pozorištem recitovale i orile pesme – koračnice Ljotićevog nacističkog „Zbora“! Onda, to ovodišnje „svesrpsko“ okupljanje i nacoško orgijanje po Beogradu, Banjaluci, Podgorici uz naci-deklaraciju „srpskog sveta“. Sve je to nacizam – otvoreni, bestijalni i sramotni!
Brine me to što je kultura „centralna oblast“ za reinkarnaciju nacizma i fašizma u nas, ali to je zato što je i najranjivija i što su „kreatori“ oduvek prema njoj imali averziju jer je mesto gde stanuju kritički duh i mišljenje. I zato ministar kulture ima problem da razume da je dvoazbučnost srpskog jezika veliko bogatstvo a ne hendikep, pa najavljuje otkup knjiga onih izdanja koja su štampana ćiriličnim pismom!
Najnovija „naci-kreativnost“ reinkarnirala se u osnovnom i srednjem obrazovanju kroz pripremu izdanja Nacionalnih čitanki koje ministri obrazovanja i kulture predstavljaju kao stvar kreativnu, koja će kod dece razvijati toleranciju, multietičnost, multikulturalnost i razvijati ljubav prema sopstvenoj naciji a ona je, naravno, srpska nacija – nacija „srpskog sveta“. Zato sam protiv naci-čitanki jer je njihova podmukla i skrivena funkcija da sačuvamo naš „ur-nacizam“ zato, deco, roditelji i nastavnici, odbacite „ur-čitanke“! Sav njihov sadržaj deca će sresti u redovnom obrazovno-vaspitnom gradivu i nema potrebe da im „pojačavate doživljaj“ tom „ur-sveskom“! I bez nje će saznati ko su Zmaj, Desanka, Tesla, Pupin, Novak, Divac i drugi velikani ovog naroda.
Moj prijatelj mi kaže da sam prestrog u takvim ocenama, pa sam mu odgovorio da je kratka linija od knjiga do zločina. Neke knjige možda i nisu za čitanje! Kada se 1925. godine pojavio Hitlerov Mein Kampf, („Moja borba“), čak ni intelektualni ljudi nisu prepoznali opasne projekcije njenog autora, smatrali su je profanim štivom jednog ozlojeđenog zatvorenika (diktirao, pisao ju je u zatvoru), koju je kasnije pretvorio u politički program za istrebljenje čitavog jednog naroda. “Rasne“ knjige i „rasni“ zakoni su uvek u funkciji totalitarizma: uveri se u Jasenovcu, „Starom Sajmištu“, Jajincima, Srebrenici, Kosovu (Batajnici)…
No, antipod današnjem „ur-izdavaštvu“ je naš tajni, nepisani, „indeks“ nepoželjnih knjiga koje upravo razotkrivaju totalitarna vremena kojima je i Srbija pripadala i teraju čitaoca na preispitivanje naše prošlosti! Pokušajte recimo, da u Srbiji pronađete i kupite knjige: Tajni rat Srbije: propaganda i manipulacija istorijom (1997.), Filipa Koena; Kosovo – kratka istorija (2010.), Noela Malkolma; Behemot: Struktura i praksa nacionalsocijalizma 1933-1944 (1942/44.), Franca Nojmana i druge. Nema šanse, ali ih zato ima u svim državama u regionu!
Možda je moj prijatelj zažalio što je došao na kafu, ali ja sam nastavio: Znaš li, sećaš li se, kada si na Radio televiziji Srbije u prime time mogao pogledati izuzetni film Srđana Dragojevića Lepa sela lepo gore (1996.), ili Spilbergov Šindlerova lista (1993.)… Nikada, iako su snimljeni pre nekoliko decenija! To su „štiva“ gde bi smo se mogli prepoznati u širokom planu i videti učinke našeg „ur-nacizma“. Zato su oni koji pomno brinu o našim „ur-istinama“ odlučili da je bolje emitovati ih u terminima u kojima su nekada emitovani „filmovi za odrasle“! Rekao je, „misliti takve misli – mora da se osećaš usamljenim, to mora da je strašno“. Da, jeste, strašno je, ali sam slobodan!
Da bi smo „izašli“ iz ove teške teme koju je i sam nametnuo, moj duhoviti prijatelj se našalio: „Govoriš kao sam đavo, ali s obzirom da ti je još od mladalačkih dana omiljena Simpathy For Devil od Rolling Stonsa, ne čudiš me“! Da, prihvatio sam, ako u mladalačkim danima slušamo takve stvari, bićemo spaseni i slobodni. Da, to je muzika koju su stvorila mlada i slobodna ljudska bića za sva vremena, to je „ur-muzika“. Zato klinci, odbacite „ur-čitanke“ i svakodnevno „do daske“ odvrnite Simpathy For Devil! Nemojte da vas lažu, nemojte da postanete instrument našeg „ur-nacizma“, nemojte se plašiti ni ovog teksta ni te pesme. Nije to pesma o „simpatiji za đavola“, samo tako izgleda ljudima siromašnog duha naprotiv, to je pesma o slobodi ljudskog duha!
Moj prijatelj se na rastanku još jednom našalio: „Strašne i opasne reči izgovaraš dragi moj – kao najveći nevernik, kako spavaš“? Spavam kao „jagnje Božje“, odgovorih uz osmeh!
U Šapcu, 8. oktobar 2024.
Autor poznat Redakciji