Prof. dr Zoran Milošević, hirurg i specijalni savetnik ministra za transplantaciju, za „Podrinske“
Prof. dr Zoran Milošević široj javnosti je postao poznat kada je uradio prvu transplantaciju jetre u Vojvodini 2008. godine, a kao mladi doktor učestvovao je i u prvoj transplantaciji urađenoj u Beogradu 1995. godine. U jednoj noći, u Kliničkom centru Vojvodine, uradio je dve transplantacije jetre, što je do tada nezabeležen slučaj. Počeo je 1991. godine na Institutu za hirurgiju u Novom Sadu Jugoslavije i redovni je profesor na Katedri za hirurgiju na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Na Kliničkom centru u Novom Sadu od 2004. do 2010. godine bio je šef Klinike za abdominalnu, endokrinu i transplantacionu hirurgiju, od 2004. godine nacionalni koordinator za transplantaciju za IHPBA, od 2006 do 2009. godine šef hirurške službe Kliničkog centra Vojvodine, 2008- član Izvršnog odbora IASGO, od 2010. do 2011. godine specijalni savetnik ministra zdravlja za transplantaciju organa, 2010- predsednik Nacionalnog odbora za transplantaciju jetre. Do sada je uradio blizu 40 transplantacija jetre i preko 10 hiljada operacija. Nakon studija, znanja u oblasti transplantacije jetre i hirugije sticao je u SAD, Francuskoj, Sloveniji, Japanu, Nemačkoj, Turskoj. Kao priznati stručnjak u svojoj oblasti, ponovo je angažovan na funkciji savetnika resornog ministra za transplantaciju organa.
Prošlog vikenda boravio je u Šapcu na prvom stručnom sastanku, čiji je cilj bila pomoć kolegama da unaprede kvalitet rada u Opštoj bolnici.
-Prvi put sam u Šapcu poslovno, iako često svraćam, jer imam dosta prijatelja i zajedničkih pacijenata, ali sa strukom do sada nisam imao komunikaciju. Drago mi je da sam s kolegama uspostavio kontakte i spremni smo da pomognemo u svemu što je potrebno za Opštu bolnicu Šabac i mlade doktore koji tu rade. Hirurška anesteziološka ekipa je već dolazila u Novi Sad i mi ćemo uzvratiti posetu da bismo ono što je prijemčivo i što je potrebno ovoj bolnici opšteg tipa na tom nivou pomogli u opremi i naravno, znanju- kaže za „Podrinske“ prof. dr Zoran Milošević.
Da li ste imali prilike da razgovarate sa direktorkom Opšte bolnice Šabac?
Ne, ali to je formalnost. Meni je bitan gro ljudi koji nose posao, a adminstracija će rešavati ostalo. U krajnjoj liniji, tu i nema ništa posebno. Mi smo svi u jednom sistemu, a ovo su stručne komunikacije koje omogućavaju edukaciju ljudi i razmenu znanja.
Imenovani ste za posebnog savetnika ministra za transplantacije organa u Srbiji. Koliko je za vaš i posao vaših kolega značajno da čovek iz struke bude na toj funkciji?
U suštini, to nije posao kojim bi trebalo da se bavi hirurg, ali, s druge strane, pošto je malo ljudi u Srbiji koji nose taj posao, morate objediniti neke stvari da bi ceo taj proces funkcionisao. Mi trenutno imamo dva problema- problem donacije organa i, što je potpuno neverovatno, problem pacijenata koji treba da prime taj organ. Ovo prvo je svuda problem, organa je uvek u nedostatku i to je sistem koji treba da se podigne, a jedan od mojih zadataka je upravo to- da se uvežu regionalne bolnice po Srbiji, da nađemo sistem kako bi neke stvari mogle da se obavljaju u tim bolnicama i da na taj način ne propuštamo potencijalne davaoce organa, koji, nažalost, više nemaju šanse da se leče tradicionalnom medicinom.
Jetra je posebno problematična kada govorimo o čekanju na transplantaciju?
Nažalost, kad sistem ne funkcioniše, mnogi pacijenti plaćaju svojom glavom. Bolest je dinamična kategorija i vrlo je kratko vreme kada ljudi uopšte mogu da se transplantiraju. Nakon toga se pojave još teže komplikacije u odnosu na one koje su realno prisutne, kada više i u tehničkom smislu takva operacija ne može da se izvede. Ljudi koji imaju hronične probleme sa bubrezima imaju dijalizu i mogu da duže vreme svoje zdravlje održavaju čekajući novi organ i transplantaciju. Kod jetre je to problem. Imali smo situaciju da, nažalost, veliki broj ljudi nije dočekao organ, a sad se faktički pravi skauting da prepoznamo ljude koji će u budućnosti biti u toj situaciji i da ih što pre stavimo na listu, što pre transplantiramo, a ne da čekamo poslednji momenat. To je vrlo bitno, pogotovo u ovoj situaciji kada mi ne možemo da znamo da imamo kontinuitet organa. Da je sistem razrađen kao što se nadamo da će biti, pa da znamo da u Srbiji možemo da računamo na tri- četiri jetre u nedelju dana, onda bismo imali lakšu situaciju. Ovako, idemo od slučaja do slučaja. Nedavno smo imali operaciju u Novom Sadu, prethodnog dana smo iz Beograda dobili jetru, tako da u poslednja dva meseca imamo nenormalan napredak, što je verovatno spoj okolnosti, ali i naših aktivnosti na terenu. Urađeno je negde oko dvadesetak transplantacija, bilo je oko 13- 14 donora samo u mesec dana, što je, a ja sam u ovom programu od ’95 godine, do sada nezabeleženo.
Šapčanin zadovoljni pacijent
Šapčanin Vladimir Živanović je, nakon što mu je ustanovljena bolest, posle godinu i po dana čekanja, u novembru 2013. godine, spas pronašao na operacionom stolu i u prof. dr Zoranu Miloševiću. Sa novom jetrom, uz redovne kontrole, živi bez tegoba tri i po godine.
-Kad sam se 2012. godine razboleo, prvo sam išao u Klinički centar u Beogradu, gde su vršili ispitivanja. Međutim, ostalo je na tome da je meni jetra bolesna i da je jedini lek transplantacija, ali bez ikakvog plana i ideje da li će i kada biti realizovana. Od transplantiranog pacijenta koji je delio sobu sa mnom u bolnici, saznao sam za prof. dr Miloševića, koji u Novom Sadu to vrlo uspešno radi, ali je, verovatno iz političkih razloga, njegov posao bio u senci. Prebacio sam se iz Beograda u Novi Sad i postao njegov pacijent, nakon čega me stavio na listu čekanja. Poziv da budem transplantiran čekao sam 6 meseci. Dva puta rodbina nije potpisala pristanak, jedan organ je bio neodgovarajuć, a četvrti put je sve proteklo uspešno. Zahvaljujući doktoru, uspeo sam da u poslednjem momentu to završim. Operacija je trajala devet sati i u timu je bilo 50 ljudi. Postoperativni period je protekao relativno u redu, idem na redovne kontrole svaka tri meseca – kaže Živanović.
Kako gledate na najave novog Zakona, prema kome ćemo svi biti pretpostavljeni donori, ukoliko se ne izjasnimo drugačije?
Realno gledajući, to neće rešiti problem, jer nigde u svetu ne postoji nijedan zakon kojim se to tako rešava. Vi u krajnjoj instanci morate razgovarati sa porodicom i tražiti odobrenje. Naravno, da bismo imali tu priču o pretpostavljenoj saglasnosti, moramo kao društvo uvesti u redovnu praksu da se ljudi mogu izjasniti u određenim situacijama o tim stvarima. Ako pričamo o izdavanju dokumenata ili o nekim drugim procedurama, ispred nas je vreme. Ako smo rekli da ćemo danas da krenemo sa tim, treba da prođe dve, tri, četiri ili pet godina da bi ljudi prošli taj ciklus, da bi imali šansu da se izjasne o tome. Ni tu ne možemo računati da će svi biti u situaciji da izjasne svoje mišljenje. S druge strane, čak i ako se desi, porodica je ipak ta koja daje konačnu reč. Naravno da će lakše doneti odluku ako imaju dokument ili saznanje da pokojnik nije bio protiv. To može da olakša donošenje njihove odluke, ali, u suštini, oni su ti koji donose odluku.
Koliko to zakonsko rešenje poteže neku dilemu sa etičkog stanovišta?
Teško je to sad reći. Opet kažem, morate dati ljudima alternativu, šansu da se izjasne. Mi s tim nemamo neki problem. Na ovim prostorima ideja o donorstvu organa dugo funkcioniše. Osamdesetih godina bivša Jugoslavija je bila među prvima u Evropi koja je radila transplantacije, što znači da su ljudi donirali svoje organe. Onda su došle devedesete, nažalost, znamo šta se dešavalo tokom ratova, međutim, ni to nije urušilo svest da treba pomoći. Mi smo posle 2000. godine ponovo krenuli sa promocijom donorstva i tada smo ponovo bili su situaciji da počinjemo razgovore sa porodicama. Naravno da je to išlo sporo i teško, jer smo imali jako malo slučajeva. Ovo je sada mnogo bolja situacija. Prvo, naša kontinuirana kampanja i priča o tome traje konkretno od 2007. godine. Deset godina se o tome priča intenzivno i manje intenzivno, ali smo tu. Drugo, već je veliki broj ljudi koji su dobili organe u međuvremenu. Oni su najbolji promoteri te ideje, tako da je to jedna stvar koja nikad nema kraja, zahteva vreme, a naši argumenti su pacijenti koje smo uspešno izlečili i, naravno, medijska priča iz koje ljudi vide da je to jedna realna, savremena životna situacija sa kojom se sutra svi možemo suočiti. Ja lično imam osećaj da više nema tog nekog stava odbojnosti kakav je bio na početku, kao i nepoverenja, neznanja. Naravno, može neko da se ne slaže, svako ima pravo na svoje mišljenje, ali izgubio se taj neki zid koji je postojao u ono vreme kada smo mi počinjali, što je dobro.
Uradili ste prvu transplantaciju jetre u Vojvodini. Kako su izgledali vaši profesionalni počeci?
Kao mladi doktor učestvovao sam u prvoj transplantaciji koja je urađena 1995. godine u Beogradu. Tad je još bila zajednička država, Srbija i Crna Gora, a jetra je uzeta iz Novog Sada. Bio sam najmlađi učesnik u toj operaciji, i posle sam prošao sve te faze, otišao za Ameriku i tako je sve krenulo. Prvu transplantaciju jetre u Vojvodini uradio sam 2008. godine.
Budući da ste se edukovali u celom svetu, gde smo u odnosu na, recimo, Evropu?
Pošto sam edukaciju više preusmerio prema istoku – Koreji i Japanu, pre mesec dana imali smo veliki sastanak u Novom Sadu kome su prisustvovali vodeći ljudi iz struke iz celog sveta. I ranije smo organizovali te susrete, imali smo odličnu konekciju i saradnju. Doveli smo ljude ovde, to su moji učitelji i prijatelji sa kojima sam puno vremena provodio tokom edukacije, i dali smo šansu da mladi doktori vide svetske veličine u medicini, ne samo u transplantacijama, a onda da čuju iz prve ruke savremene stavove i da s njima možemo na neki način da razgovaramo i da vidimo gde smo. U tom kontekstu, mi smo danas apsolutno u trendu. Naravno, postoje finese u nekim stvarima, kao što su, recimo, uzimanje dela jetre sa živog davaoca. Mi još uvek na neki način ne kasnimo, nego treba da se složi mnogo stvari da bi se to odradilo- prvo sociološke komponente, a onda tehničke, ali, generalno, govoreći o tome kako se bavimo problemima i kakvi su nam rezultati sada, koji naravno, nisu u velikim brojkama, ali su respektabilni, da pokažu kakav je trend našeg rada, apsolutno možemo reći da smo tu i da smo dobro savladali to gradivo koje smo učili. Naravno, svaka sredina je specifična i treba naći modalitete kako da se to prilagodi Srbiji, jer ovo je Srbija, nije Engleska, Francuska ili Norveška. Ipak, mislim da smo na dobrom putu, da nam je samo potreban kontinuitet i da se politika ne meša mnogo u te stvari.
Koliko su, shodno okruženju i uslovima rada, lekari motivisani?
Radi se na tome da se omoguće uslovi ljudima koji hoće to da rade, a govorimo o „žestoko krvavom“ poslu koji vas faktički okupira od 0 do 24 sata, 365 dana u godini, pritom, to se ništa ne plaća i na bazi je entuzijazma. Moramo i na taj način misliti i ne mogu da osudim ljude koji ne žele da svoje godišnje odmore ili slobodne dane, i pored entuzijazma i volje, sebi uskrate. Najmanji je problem struka i oni ljudi koji hoće da rade, ali to, nažalost, nije dovoljno. To je veliki sistem koji je vrlo ranjiv, počev od same donacije organa, organizacije posla, podrške države, logistike itd. Krenuli smo strukom „na mišiće“ i uradili smo jedan ozbiljan iskorak. Onda smo čekali da država to prati, to nije išlo adekvatno, pa smo se vratili tri koraka unazad. Ovo je sada jedan ozbiljan momenat kada imamo jednu kritičnu masu ljudi koji su na pozicijama, imaju izvršnu vlast u rukama. Opet se vraćam na ono pitanje- nije moje da se kao hirurg bavim koordinisanjem i da organizujem sistem, ali, s druge strane, jedino ja ili mi imamo tu težinu da možemo takav sistem da utegnemo, a onda radimo onaj deo posla koji obavljamo kao hirurzi. Čim pre to zaživi, naravno da ćemo imati što više ljudi koji će se baviti upravo tim stvarima, a mi iz struke ćemo se fokusirati na ono što u suštini i jeste naš posao.
Ipak, važno je da političari slušaju struku?
To sve zavisi od političara. U ovom momentu, ministar Zlatibor Lončar, po struci hirurg, je prepoznao značaj trasplantacije. Nekad davno, 2007. godine i profesor Tomica Milosvaljević, čiji sam bio specijalni savetnik, iako nije bio hirurg, imao je viziju prema transplantacijama i apsolutno podržavao to. Imamo period od 2008. do 2013- 14 godine, kada resorni ministri nisu prepoznavali i promovisali tu ideju. Nažalost, morate imati „svog“ čoveka, ali tako ne bi smelo da bude. To se tiče pacijenata, građana Srbije, koji u tom gube, s jedne strane glavu, a s druge strane se velike finansije odvajaju za njihovo lečenje koje se, nažalost, neumitno završava loše bez transplantacije. Prema tome, to ne bi trebalo da bude stvar ličnog odnosa čoveka, ministra ili bilo koga drugog, prema nečemu, već nacionalna strategija vrlo bitnog dela zdravstvenog sistema. Mi još nismo taj iskorak napravili. Ovog momenta smo opet tu negde u situaciji da imamo krug ljudi koji su to lično prepoznali i pokušavaju da naprave taj iskorak iz ličnog u sistemsko. To sistemsko još ne funkcioniše kako bismo želeli, treba vreme, naravno. Ako imate situaciju da deset godina država prepoznaje nešto, uloži velike pare i postavi sistem, onda je logično da će ti rezultati doći. Mi, nažalost, nemamo deset godina takvog kontinuiteta, nego imamo dve godine gore, pa tri godine dole i tako redom.
Kakav je trenutni učinak?
Hoćemo da kao zemlja imamo 100 transplantacija godišnje, Od početka godine smo imali 14 li 15, ali to sve zavisi od donora. Izgubili smo jednog u Novom Sadu, nismo imali kome da transplantiramo, što je katastrofa. Ovi koji su na listama već su u fazi da dugo čekaju i nisu za transplantaciju. Potrebno je da formiramo specijalan sistem, da animiramo sve okolne službe koje se bave tim stvarima da, kad prepoznaju te ljude, znaju gde da ih upute, kako sa njima da postupaju i da ih mi prihvatimo. To je ogroman posao koji treba stalno da se okreće u krug. Svakih mesec dana morate pacijente da čekirate i kontrolišete, da biste znali kakva je trenutna situacija. Kad se desi da imamo organ, da znamo da taj čovek u tom momentu jeste za to, a ne da onda počinjemo priču. To rade ljudi koji obavljaju svakodnevne aktivnosti, a ovo im dođe kao šlag na tortu. Većina njih to i želi, jer je to stvarno kruna stručne karijere, ali i dodatan napor. Potrebno je da država napravi jedan veliki centar gde bi se skupili ljudi koji to rade. Transplantacija nije sama za sebe cilj. Poenta je da se kroz neke stvari koje regionalne opšte bolnice mogu da odrade, automatski podigne nivo stručne osposobljenosti za svakodnevni rad. To poteže neku vrstu pripreme, ozbiljnu anesteziju, hirurški rad, ozbiljnu laboratorijsku i radiološku dijagnostiku, sve ono što je potrebno za ovaj deo posla. Transplantacija će značajno uticati na kvalitet u svakodnevnom radu bolnice i to je suština stvari. To smo radili u Novom Sadu, to nije priča „one man show“, već sistemska priča, koju neko mora da izvuče harizmom, znanjem i strukom.
