Predpolitička Srbija
Skupštine su u Evropi označavale kraj feudalizma i ulazak u polje demokratije. U nekim državama trajalo je vekovima to poplačavanje značaja skupštine i demokratije, od Magne kartum, Narodne skupštine u Francuskoj i drugih, ali nikad nisu izgubile na svome ugledu. U Srbiji, dva meseca nakon izbora, još nije konstituisana tzv. Narodna slupština, iako su političke prilike izuzetno složene. Ni ovi poslednji izbori nisu bili demokratski ni pošteni, bilo je više od 250 prigovora opozicije, a desilo se da se usvoji prigovor SPS na izbore u Bujanovcu. A sad predstavnici Albanaca iz Preševske doline traže pravdu pred Ujedinjenim nacijama, gde Savetom bezbednosti predsedava Albanija, jer bogme nije baš pošteno da tamošnje većinsko stanovništvo, a manjina u Srbiji, nema svog prestavnika u Narodnoj skupštini. To srozavanje demokratskog bića Srbije najvidljivije bilo je prilikom polaganja zakletve predsednika Srbije Aleksandra Vučića. I to pred starim sazivom koji je od početka nelegitiman, zahvaćen talasom raznih Atlagića, Kebara, Pinja, Martinovića i sličnih ih im, koji nemaju osnovno domaće vaspitanje a ni ljudsko dostojanstvo da budu narodni poslanici. Od te prve i najznačnije institucije polaze i ostale, kao što su Ustavni sud, Vlada Srbije, školstvo, policija… Ovako, na primer, Ustavni sud nikako da radi svoj posao za koji su debelo plaćene 15 sudija, koji bi trebalo da su oličenje pravnog znanja i čestitosti. A nisu, jer, na primer, dve godine oni našli za shodno, najviše u strahu za svoj položaj, da se oglase o nesumnjivoj krađi izbora u Šapcu. Pa bilo šta da su rekli, da su potvdili ovako pokradene izbore, dali bi priliku drugoj istanci, Evropskom sudu u Strazburu, da se izjasni o evidentnoj krađi. A naravno, izbori su u Srbiji obična krađa, jer prema brojnim zapisnicima, uvidom na terenu i uobičajenoj praksi: da se ucenjuju birači, da se voze bugarski vozovi i drugi marifetluci, a pogotovo što nije bilo, po Ustavu zagarantovanog prava građana na objektivno informisanje, sve samo ni osnovno demokratsko pravo. Važna poluga svake demokratije su slobodni mediji, a oni su u Srbiji uništeni perfidnom voljom režima. Primera radi kada se prešlo na medijsko finansiranje projekata, očekivalo se da se dva odsto lokalnih budžeta izdvoji za ovu namenu, i što je najvažnije, da se stručno procenjuju projekti. To je već naučni pristup izjašnjavanja, a pokazalo se da su komisije podlegle uticaju lokalnih moćnika, tako da ne vrede ni diplome tih nazovi novinara koji su bili u tim komisijama. Jer na FPN i drugim visokim školama, odakle bi trebalo da dolaze novinari, podrazumeva se naučni pristup, a ovde ga svakako nije bilo.
Ukoliko ne postoje institucije u Srbiji to ne zanači da ih nema drugde, kao što je to, na primer, Evropski parlament. A tu će se evropski parlamentarci izjašnjavati o onome što nisu sudovi i nadležne institucije u Srbiji: rušenje i zarobljavanje građana u Savamali, Krušik, Telekom koji kupuje privatne televizije, Jovanjica, najveća plantaža marihuane u Evropi, kakve su veze režima sa bandom Veljka Belivuka, i slično. Što je najvažnije od rešavanja ovih pitanja, posebno korupcije i kriminala, zavisiće i dalja sudbina Srbije. Hoće li se prikloniti istočnom, azijskom tipu, ili evropskoj porodici gde se vladavina prava podrazumeva. A toga u Srbiji očigledno nema.
Dragan Eraković, novinar iz Šapca
