Previranja u Šabačkom pozorištu
Grad gradom teatar čini, stara floskula koja prati pozorišnu umetnost dugu dva i po milenijuma. Šta bi rekli Stari Grci, posebno jedan Eshil, za koga Isidora Sekulić kaže da je “Rečit do poroka“ a kome ponosno na grobu piše samo da je učesnik pobede kod Maratona i Salamine. Nije zalud Jan Kot pisao da je Šekspir istinitiji od života, jer umetnost, za razliku od drugih ljudskih delatnosti, nije vremenom ograničena.
Čudno da u Šapcu, gradom koji se diči svojom kulturom i tradicijom, sa pozorišnim životom koji traje od 1840, sada se naprednjačkom voljom i umetnost dovodi u pitanje. Elem, u novije vreme Šabačko pozorište naveliko je iskoračilo po vrednosti u vrh srpskog glumišta, ponajviše kao epicentra „Pozorišnog proleća“, najvrednijih predstava tokom kalendarske godine. Za to se trebalo izboriti, ponajviše zaslugom Dušana Kovačevića, najprisutnijeg pozorišnog i filmskog stvaraoca na ovim prostorima, kao i selektora i upravnika tadašnjeg Šabačkog pozorišta Zorana Karajića. Za to su imali najaču moguću podršku u Umetničkom savetu, od najznačajnijih pozorišnih poslenika u Srbiji.
Nažalost, ove godine „Pozorišno proleće“ otkazano je za jesen, a sve više unižava se i status Šabačkog pozorišta. Nekada je, primera radi, šabački ansambl imao zaista vredne predstave, pa je „Perikle“, na primer, osvojio čak 16 nagrada na međunarodnim i domaćim festivalima. Za predstave u Narodnom pozorištu u Beogradu tražila se karta više, jer su to zasluživale od probranog gledališta. Ujedno ovaj ansambl imao je najviše igrajućih dana od profesionalnih pozorišta u Srbiji, gotovo bez dana pauze. I za to imao punu podršku tadašnjih demokratskih vlasti, pa je za kuluturu iz gradskog budžeta izdvajano čak sedam odsto sredstva, dok je to na nivou Srbije manje od jedan odsto. Mnogi pominju Čerčila kad su predlagali da se smanje izdvajanja za kulturu u ratu, a on im je lakonski odgovorio: „Pa zašto se onda borimo!“.
Dolaskom nove upravnice Šabačkog pozorišta Aleksandre Delić kultura je bačena pod noge naprednjačkom poimanju ne samo kulture nego i obrazovanja, nauke, ekonomije… Pa je tako, mimo kulturoloških ali i zakonskih pravila naprečac dala otkaz organizatorki u pozorištu Jeleni Ivetić, što je naišlo na jednodušnu osudu čitavog pozorišnog miljea u Srbiji. I građani su na protestima podržali Jelenu Ivetić, a tražena je i ostavka upravnice.
Nažalost, naprednjačka gradska uprava, pre svega, drži se svojih kadrova ma koliko radili protiv javnog mnjenja i proklamovanih vrednosti. Na sednici Gradske skupštine dodeljen joj je direktorski mandat, da bi ona još dublje ogrezla u poništavanje šabačkog pozorišnog života. Primera radi bez ikakvog objašnjenja skinuta je premijera „Gospođina majka je preminula“, a umesto toga dovodi komercijalne predstave bez nekog umetničke vrednosti.
I tu se ne zaustavlja, otkazala je dalje angažovanje mlade glumice Nađe Ristić, koja je obavljala i suflerski posao sa minimalnom zaradom. Pored toga osporila je Umetnički savet koji je imenovan odlukom Upravnog odbora u martu 2024. godine na period od četiri godine. To je u skladu sa napredjačkom logikom i manirima, ali nije primereno civilizacijskim i kulturološkim vrednostima. Sve će ovo proći, ali otkud to za šaku vlasti da se tako olako poništava ono što vredi. Uostalom, umetnost se ne može samovlašćem savladati, ima ona neke drugačija i trajnija merila.
A za neke druge generacije treba napomenuti da je preko društvenih mreža podršku šabačkom ansamblu dalo na stotine najeminentnijih glumaca i pozorišnih poslenika, imenom i prezimenom, što je jedinstven primer ne samo u Srbiji nego i na širim prostorima. A sramota ostaje „do vijeka“!
D.Eraković
