Dragi moji,
da je Srbija zemlja kontrasta i protivrečnosti, odavno se lako uočava, ali najslikovitije, upravo ovih dana, kada je tuga za 18 izgubljenih mladih života, prekrila Srbiju. Dani žalosti traju i danas. Za sve, za ceo narod, ali i za naše najbliže okruženje, pa i Evropu, ali i svet šire… Za sve njih, osim za Vladu Srbije i predsednika Srbije. Obraz su osvetlali, Ministar u ostavci i Ministarka zdravlja… Samo njih dvoje. Niko više, pa ni gradonačelnik Beograda, nije našao za shodno, ali i duboko moralno, da upali sveću i položi cvet, na zidu ulice, ispred škole u kojoj se desio masakr dece i njihovog čuvara, tog kobnog 3. maja… To je jedna strana medalje…
Druga strana je to, da je u ovim danima bola i tuge, nastavljeno sa verbalnim nasiljem, sa uvredama i teškim i opasnim podelama naroda. Jedan deo, ne mali, može se reći, ogroman broj, čak iznenađujuće veliki, dva puta je prošetao ulicama Beograda, blokirao na dva sata Gazelu, a predsednik ih je nazivao lešinarima i hijenama… Prebrojavali su ih svi oni kojima je to studio PINK-a omogućavao, satima prosipljući drvlje i kamenje na građane koji su samo mirno šetali, kao znak protesta, protiv naraslog nasilja u Srbiji… Taj, skoro pa gebelsovski metod, usavršavali su voditelji, analitičari, urednici tabloida, vlasnici televizija, političari, a sve je prekrio predsednik, svojim, skoro svakodnevnim obraćanjima narodu Srbije… Čemu to ogoljeno politizovanje tragedije, koja je nezapamćena u našoj zelji i njenoj dugoj istoriji? Čemu to služi? Vi i mi… Vaši i naši… Vi izveli vaših 9.000 hiljada, a mi ćemo mnogo, mnogo više… Kao mala deca, mnogo manja i uzrastom i razumom, od one koje je maloletni ubica masakrirao… Rečnik i gestovi omalovažavanja, neskrivena netrpeljivost za drugačiji stav i mišljenje, postali su preovlađujući metod obraćanja… Jer, čim se tako, u svojim učestalim nastupima preko Televizija sa nacionalnom frekvencijom, jednom delu naroda obraća njen predsednik, šta očekivati od drugih, onih koji ga podržavaju i kopiraju, imitiraju, a velika je većina takva. Gde nas to vodi, ako nas već nije odvelo? Imamo li mi snage da se odupremo porivima koji će zahvatiti celo društvo i dovesti ga na ivicu sukoba? Šta rade intelektualci, profesori, književnici, glumci, slikari, novinari od autoriteta, sportisti, crkveni velikodostojnici… gde su i zašto ćute, dok igramo opasnu igru, sličnu ruskom ruletu… Ne dam ovog, ne dam ono… baš me briga… vi sa tajkunskih medija… mrzitelji, strani plaćenici, izdajnici, hijene, lešinari… pa šta… Samo nam fali, ali zaista, da svi zajedno, tog 26. maja izađemo na ulice i okrenemo se jedni protiv drugih… Urazumite se, prvo vi političari, koji ste umislili da se sve u ovoj zemlji i državi vrti oko vas, i zbog vas… Daleko od toga… Vi ste zapravo uposlenici nas građana, celog naroda, radnika i seljaka, studenata i đaka, penzionera… Ali vi, svi zajedno, očigledno, zbog svoje vlasti i privilegija, svojih fotelja i svega što vam vlast donosi, udarate nam na zdrav mozak i zdravu logiku, gurajući sve nas u sukobe… To ne smemo dati, nipošto. Mudrosti nam treba, svima, i smirenosti, tolerancije, razumevanja za sve i svakoga, uzdržavanja od jakih i grubih reči i reakcija… Malo nam je svima, ovih naših zajedničkih muka, još nam treba samo da udarimo jedni na druge…
To nikako, i nikada. Za nauk i ravnanje svima i svakome, ma ko da je…
Sve Vas volim i pozdravljam.