Pre nekoliko godina, sa već velikim radnim iskustvom profesora matematike, napisao sam knjigu “Može li jedno pitanje, profesore?”
Knjiga sadrži odgovore na sve ono što u đacima dostupnoj literaturi nije bilo dovoljno jasno, pa ponekad ni tačno. Ne bojte se, neću o tome.
Postoji pitanje koje su mi đaci postavili, a na njega u knjizi nisam odgovorio.
Možda najteže. Kako biti srećan?
Nikada nisam odbio da odgovorim na postavljeno pitanje, pa ni tada.
Kako se za odgovor na ovo pitanje nisam školovao, unapred vas molim da odgovor koji sledi, dat učenicima, ne shvatite kao doktrinu, nego kao polemičko izjašnjavanje.
Na samom početku, hvatajući vazduh, napomenuo sam da postoje objektivni i subjektivni uslovi sreće. Ove prve više reguliše društvo nego pojedinac, ove druge, obrnuto. Moj odgovor biće pokušaj razgovora o subjektivnoj sreći.
Na prvom mestu, verujem da put ka sreći obavezno podrazumeva prolazak kroz kapiju iskrenosti.
Oni koji obmanjuju sebe ili druge, najčešće dobro znaju pravu istinu. Iscrpljuju se da je sakriju i žive u večitom strahu da će se, ma koliko se trudili da se to ne desi, njihova prevara kad tad obelodaniti. Živeti u takvom strahu velika je nesreća.
U pravom prijateljstvu, a velika je sreća imati prave prijatelje, dalekosežno je lakše je obostrano razgovarati o svojim slabostima, prihvatajući ljude onakvim kakvi jesu, nego svojim prijateljima govoriti jedno, a potajno misliti drugo. Naši prijatelji da su oni čijih slabosti smo svesni, ali su ukupno prijatni ljudi koje volimo!
Takođe, moramo da naučimo ne samo da govorimo, nego i da saslušamo sagovornika, uvažavajući svet njegovih ideja i intersovanja, negujući uzajamnu neproračunatu, iskrenu naklonost. Desiće se da ćemo u takvom razgovoru, od ljudi od kojih to nismo apriori očekivali, čuti nešto zadivljujuće lepo i mudro. I to nas učiniti srećnim.
I na moju sreću, utom je i zvonilo za kraj časa.
