Glineni golubovi
Vlast u Srbiji čini sve da uguši kritičko izveštavanje i medije u kojima novinari pokušavaju da rade profesionalno i po savesti. To se čini na različite načine, posebno finansijskim pritiscima narušava se nezavisnost uređivačke politike medija. Uz to sve više je direktnih pritisaka na same novinare koji su izraženi kroz pretnje i govor mržnje a koji dolaze iz svih slojeva društva iniciranih od ljudi koji se bave politikom.
Ovakvo stanje uzrokuje politizovan medijski sistem, paralelizam političkih i ekonomskih pritisaka na rad medija, dominaciju senzacionalizma i trend tabloidizacije, kao i činjenica da je novinarska profesija bez jasno određenog identiteta.
Kako na stanje u medijima gleda neko ko od medija živi razgovarali smo sa Đorđem Mijailovićem, novinarom, dopisnikom, Televizije Nova.
– Kako razumete govor mržnje kojem su izloženi novinari i kako na to gledate?
-Mnogi olako shvataju govor mržnje prema novinarima koji se najčešće pojavljuje na društvenim mrežama. Najčešće opravdanje za govor mržnje pojavljuje se tvrdnja da „svako ima pravo na svoje mišljenje“. Nije mišljenje ukoliko nekome pretite, psujete ga ili mu pominjete najbliže, a novinari koji profesionalno obavljaju svoj posao su konstatno izloženi takvim komentarima. Pominjem društvene mreže, jer je tamo pretnja ustaljena, zbog činjenice da možete biti anonimni, i da se nadležne službe neće potruditi da otkriju počinioca, zato su ljudi „hrabriji“ na društvenim mrežama.
– Po vašem mišljenju od koga potiče govor mržnje uperen prema novinarima a ko su izvršioci?
-Apsolutno svaki govor mržnje potiče od „amina“ sa samog vrha države ili visokih funkcionera. U velikoj meri, sam predsednik Republike okarakteriše novinare ili medije kao „lažove“, „strane plaćenike“ ili „neprijatelje države“, kao po automatizmu istog momenta će krenuti grupa poslušnika koja će svoje nezadovokjstvo, pretnje usmeriti ka tom novinaru i mediju. Najgori epilog je fizički napad ili kontakt novinara sa napadačem.
– Da li su novinarke „ranjivije“ i lakša meta?
-Naravno, to pokazuju i svi podaci koji se vode o napadima na novinare i novinarke. Najčešće se „hrabriše“ okome na žene jer su „slabiji“ pol i po nepisanom pravilu, pretnje i uvrede koje novinarke dobijaju su daleko brutalnije nego što dobijaju novinari.
– Koliko napadi na novinare stresno deluju na samog novinara a koliko na njegovu porodicu?
-Najviše trpi porodica i bliža okolina. Novinar koji se profesionalno bavi svojim poslom na neki način je spreman na posledice koje su na žalost ustaljene u našoj državi, ali porodica i prijatelji nisu spremni na to i nepisano je pravilo da su oni zabrinutiji i da teže podnose situacije kroz koje prolaze sami novinari. Sam novinar je i svestan ko mu može pomoći ali i koja institucija neće reagovati, ali njegovi najbliži to prihvataju dosta emotivnije.
– Da li su i koliko napadi na novinare otežavajući faktor u radu?
-Napadi na novinare su i presudan faktor u radu jednog profesionalnog medija i novinara. Koliko god interes javnosti treba da bude presudan, ipak je bezbednost novinara najbitnija. Kako se neretko dešava da novinari moraju da se „sklone“ ili presele u inostranstvo to je dosta otežavajući faktor u radu.
– Gde su i šta rade institucije?
-Ćute i kriju se. Za svaki postupak čekaju odobrenje od znamo već koga.