U „Politici“ od 2. aprila 2024. čitamo vest o kritično visokim koncentracijama amonijaka u Šapcu. Članak je objavljen na strani 19. Kratak post sa jednom malom fotografijom (mada u boji).
I nakon što smo saznali sve o Erdoganovoj političkoj budućnosti, o gladi u Sudanu, o nestašlucima izraelske vojske u Gazi, o tome šta Milanović misli o NATO-u, o cenama đubriva, o pobedi Denvera, nekako smo došli do te, 19. str.
A možda je tu vest trebalo odmah objaviti na naslovnoj strani, sa istom apokaliptičnom slikom, u većem formatu. Ne u boji, već u crno-beloj tehnici, jer kada se oblak otrova spusti na Šabac, sve boje nestaju. Vest je trebalo da dobije mesto na prvoj strani jer je nakon nekoliko dana ugledna „Politika“ objavila članak sličnog sadržaja (opet na strani 14 ili 15).
Sistematsko trovanje Šapčana nije novost. Prvi napad astme imao sam sa 12 ili 13 godina, više se i ne sećam, kada je ogroman oblak iz fabrike pretvorio lepo majsko jutro u magloviti, zagušljivi kasnojesenji dan gde je sve bilo crno-belo. I tada, pre 50 godina, kao i sada, dobijamo objašnjenja da je to vodena para!?!? I koliko je učinjeno za poboljšanje kvaliteta vazduha u Šapcu za sve ove decenije? Ništa, nešto, malo? I svaki put kada sa sremske strane dolazim u Šabac, vidim taj kratki, široki dimnjak iz kojeg svake sekunde kuljaju stotine kubika gasa, koji se potom u blagom luku spušta na Šabac. Danas, kao i pre 50 godina.
Da li fabrika, koju je neki cinik nazvao „Eliksir“, ugrožava zdravlje Šapčana na najdirektniji način? Biće da je odgovor potvrdan, samo što ga još niko nije dao u dovoljno eksplicitnoj formi…
I nije pitanje da li će se desiti ekološka katastrofa sa ljudskim žrtvama, već kada će se desiti.
Mogu da zamislim kako bi slučajna eksplozija ili požar izgledali u blizini rezervoara tečnih otrova svih vrsta i rezervoara amonijaka smeštenih u skladištima „Eliksira“.
Kada se to desi, možda se ipak na naslovnoj strani „Politike“ i ostalih „velikih novina“ i pojavi vest sa dramatičnim naslovom „Ekološka katastrofa u Šapcu sa ljudskim žrtvama“. Već vidim fotografiju ulica prekrivenih toksičnom maglom, na kojima leže mrtvi i polumrtvi Šapčani, koje skupljaju vojnici i policajci sa gas maskama.
A sad zamišljam članak u „velikim novinama“ .. Odgovorni su „ljudski faktor“ i „nadzorne službe koje su zakazale“. Možda će i neki ministar dati ostavku posle mesec dana…. U štampi će se naći i nekoliko redova za „nesavesne i neodgovorne pojedince“. Naravno, niko iz „upravnog odbora“ neće biti dostupan za intervju. Ali zato će (verovatno već pripremljena i obučena) mala ali odabrana četa advokata i dobro plaćenih „medijskih radnika“ sve relativizovati, jer, Bože moj, to se dešava u svetu.
Da, i to se dešava u svetu. U uređenom svetu gde je zdravlje ljudi na prvom mestu, katastrofe se takođe dešavaju uprkos svim bezbednosnim merama i rutinskoj primeni ovih mera. A u Srbiji se dešavaju jer te mere ne postoje. Ili, kako svakodnevno čitamo u štampi, „mere postoje, ali se ne primenjuju “ i „zakoni postoje, ali se ne poštuju“.
Čak i da se opisani apokaliptični scenario ne odigra u bliskoj budućnosti, fatalni efekti otrova iz „Eliksira“ su prilično evidentni i svakom vidljivi.
Mislim da bi neki epidemiolog mogao sa priličnom tačnošću da proceni broj ljudi koje je „Eliksir“ pobio proteklih decenija. I taj broj bi bio drastično veći od broja pobijenih u Novom Sadu. Ali stvarni uzroci obe tragedije, jedne koja se desila u sekundi, i druge, koja će ko zna koliko još da traje, su isti.
Ljubiša Borota,
penzionisani docent Medicinskog fakulteta u Upsali, Švedska
