Dok se „Crvena jabuka“ pesmom prekrasnom „Tebi je do mene stalo“ s mog radija čula,
Kraj jednog majskog sparnog dana i u radost i u setu obojila,
Jer se u mojoj glavi melodija Njenog glasa naporedo neprestano vrtela,
Pritom je vetrovita noć nemilosrdno po krovovima beogradskim padala,
Ulice i ljude besumučno natapala, razarajućom depresijom mučila.
A polititička se samovolja pogubna poodavno u svačiju svakodnevicu uplela,
Zlu krv i podele nam porodila,
Slepom mržnjom i lažju se neprekidno oglašavala,
I nije prestala.
Slobodu i mir nam negde zaturila, odnela,
Mnoge ljude od emotivne i umne suštine njihove odvojila,
No, gle, mene je u srcu ljubav prema lepoj reči s Njom baš ovih sedmica magično susrela.
Ona me je iznenada devojački sveža, božanstveno čarobna celog obuzela,
I život i maštu lekovito mi sobom namah obogatila,
Prozom i poezijom nevidljiva me nit s njenom pojavom nežnom povezala.
Nešto više od toga sudbina nam nije dozvolila.
Ali i samo tô što slutim da Ona, duge kose plavičasto lomna negde obitava,
Dovoljno beše da u sebi nasmejem se malo, da čak i srećan katkad budem,
Koliko se sada ovde uspeva i može, onoliko koliko mi surova java dozvoljava.
Lako se krećući vižljasta, očima svetlim i duhovnošću osvaja Ona,
S ondašnjom mladom Liv Ulman uporediva,
Svetlošću me svojom neumitno obasjava,
Energijom beskrajnom opkoljava.
Te tako čuvam i ono što nije moje,
Ljubim u vazduhu i što mi nedostupno bude,
Savršeno a daleko.
Platonsku romansu bez zrnaca prizemnog gajim.
Uzvišenu, valovitu, treperavu
U sopstvenoj nestvarnosti veličanstvenu,
Neizgovorena ona, nedorečena još zagonetnija je i silnija,
Zanavek ka etičkoj lepoti usmerena,
U duši otvorenoj, u nevinosti blagoj ranjiva,
Za sve druge konkretno nesaznatljiva, nerazumljiva,
U uspomenama mojim intimnim brižljivo biće zapečaćena.
Pa hladim se sopstvenom toplinom i sušim nepoznatom vodom,
Gledam je milo i kada predamnom ne stoji,
Pletem joj pesme, poruke pišem, poklanjam knjige,
Umišljam da u sećanju joj dubokom ostanem i kada me ne bude više nigde,
I snevam da joj kožu meku lako a strasno dodirujem dugo,
Za ruku da je tanušnu pažljivo držim,
Da joj mlečna nedra najfinijom svilom jedva pokrivam,
Da joj struk uski i one iznad latice bujne pomamno grlim,
Da je u naručju držim i belo, čisto joj lice dlanovima bojažljivo mazim,
Da je prizivam, čekam i ipak verujem u čudo,
Da dane kada ću možda je videti opet nervozno brojim,
Da zaklinjem se uzdignute glave, klečeći pod nebom i pred Bogom,
Da od Nje zanosniju muzu ni da zamislim dražu ne mogu,
Da ću joj privržen biti, da njenim se osećam robom,
Sve dok koliko-toliko nasušnim perom vladam,
I još jedino na trenutke, beznadežno sobom.
Zoran R. Tomić
