U svetu gde više ništa nije ono što jeste, već ono što neko moćan odluči da jeste — ni nacionalizam nije izuzetak. On može da bude vrlina ili opasnost, otpor ili retrogradnost, demokratski izraz ili klica fašizma. Sve zavisi od jedne jedine stvari: kome služi i da li se uklapa u strategiju nekog centra moći.
Kada Frankfurter Algemajne Cajtung objavi članak u kome tvrdi da su „velikosrpski nacionalizam i govor mržnje zavladali studentskim protestima u Srbiji“ i to na osnovu jedne šajkače, nekoliko reči o precima i poziva na odbranu zemlje, tu, očigledno, nije reč o analizi stvarnosti. Reč je o instrumentalizaciji tumačenja, u kojoj svaki gest koji izmiče logistici moći mora biti oklevetan kao opasnost.
Ali, protesti u Srbiji nisu počeli zbog Kosova, ni zbog identitetskih mitova, niti zbog vraćanja u prošlost. Počeli su zbog odsustva odgovornosti, zbog društva u kome krov padne na dete, a država slegne ramenima (kolateralna šteta). Zbog korupcije. Zbog privatizacije javnih dobara. Zbog ekološke katastrofe koja se naziva „litijum“. I zbog prezira prema svemu što je zajedničko, časno i svetlo.
I da, ponekad se tu pojavi i šajkača. Ili se izgovori reč „otadžbina“. Neko se možda setio i predaka. Ali, šta onda? Nije svaka šajkača bomba. Nije svaka reč o otadžbini poziv na rat. I nije svaki nacionalni simbol pretplata na zločin.
Osim, naravno, ako se ne uklapa u unapred zadatu sliku.
Jer dok se u Srbiji podiže prašina zbog kape na protestu, u Evropskoj uniji, u susednoj Hrvatskoj, pevač Marko Perković Tompson drži koncert za pola miliona ljudi. Na njemu se pevaju pesme koje veličaju ustašku ideologiju. Spominje se Jasenovac. Krv. Osveta. Ali, zanimljivo, ne postoji nikakva panika. Nema ocene o fašizmu. Nema poziva na oprez. To je, kažu, „sloboda izražavanja“. Kulturni kontekst. Narodni izraz.
Tamo, nacionalizam, zaboga, nije problem, jer se uklapa u geopolitička očekivanja.
U Srbiji je dovoljna jedna šajkača da digne uzbunu. Jedan student koji govori o narodu i istini i već postaje „opasnost“. Dok Tompson dobija počasnu pratnju, student u Beogradu dobija etiketu: „nacista“.
A tu etiketu ne lepe samo strani mediji. To čini i sama vlast u Srbiji.
Da bi diskreditovala protest, vlast pokreće kampanju sa sloganom: „Bolje ćaci nego naci“. Tako se građanski, antikorupcijski i ekološki protest pretvara u navodno fašistički pokret. Tako se u istu rečenicu stavljaju mladi, profesori, radnici i umetnici, s klicama nacizma. Nije važno što nije bilo nasilja, lomljenja, ni mržnje. Dovoljna je jedna pesma. Jedan simbol. Jedan govor.
Tako se otvara ključna dimenzija: vlast u Srbiji i zapadni mediji, iako naizgled suprotstavljeni, govore istim jezikom. Kad im to odgovara. I jedni i drugi, kada procene da protest izmiče kontroli, u horskom skladu izgovaraju istu reč: opasnost.
Jedni u ime „evropske stabilnosti“. Drugi u ime „unutrašnjeg mira“. Rezultat je isti: svako ko odstupa, svako ko misli svojom glavom, svako ko odbija da bude poslušan, postaje sumnjiv. Nacionalista. Ruski plaćenik. Fašista. Anarhista.
Istovremeno, Baja Mali Knindža, pevač poznat po nacionalističkoj estetici devedesetih, nastupa na mitingu vlasti u Beogradu. I to nije ekstremizam. To je „folklor“. To je „narodnjaštvo“. To je nacionalizam koji služi moći.
I zato, naravno, nije problem. Ali kada student, van kontrole, kaže „otadžbina“, onda je to već povratak u ratove.
Tu je suština: nacionalizam nije dobar ni loš po sebi. On je dobar ako je naš. Opasan ako nije. Isto važi za demokratiju. Za otpor. Za ekološki aktivizam. Za svaki javni gest.
Sve je dozvoljeno samo ako ne ugrožava plan moći.
A protest protiv litijuma, da se podsetimo njega uoči sezone Drinskog regata? Taj ne nosi zastave. Ne peva himne. Ne viče parole. Ali je, što je vrlo indikativno, najopasniji od svih. Jer želi da kaže jednu jednostavnu, ali neprihvatljivu stvar: ova zemlja je naša. Ne vaša. Ni nemačka. Ni kanadska. Ni partokratska. Ni kolonijalna.
I taj protest ne mogu da razoružaju. Zato ga moraju etiketirati. Jednom kao „ruski“. Drugom kao „nacionalistički“. Sutra kao „anarhistički“. A uvek kao pretnju.
A suština?
Suština je, čini mi se, vrlo jednostavna: identitet koji ne služi — smeta. Protest koji ne može da se kontroliše, mora da se diskredituje.
I dok nam govore šta je dobro, a šta opasno, po meri svojih interesa, to je već očigledno, jedino što nam ostaje je da se setimo:
Nije problem u tome što se braniš.
Problem je što više ni to ne smeš. Ili kao čuvena replika: Đura će da ti oprosti što te je tukao.
Jovica Radović
