Srbija je zemlja u kojoj se siromaštvo ne meri dubinom džepa, već površinom mozga koji nije u upotrebi. Kolektivno pamćenje odavno je istisnuto navikom da se svaka kriza, svaka muka i svaka nacionalna tragedija opravda rečenicom: nema se para. Kao da je novac postao poslednja metafizička instanca, poslednji uzrok i krajnji cilj svega što postoji. Nije važno šta je pravedno, tačno, razumno ili čovečno. Važno je samo šta je isplativo. Ali kakva korist od novca u rukama onih koji ne znaju ni šta s njim, ni šta bez njega?
Živimo u državi u kojoj je za svaki javni problem, od školstva do ekologije, od zdravstva do kulture, ključni argument u raspravi to da nema novca. Ali to nije ekonomska dijagnoza. To je teološka zamena teze. Jer kad kažemo nema para, mi ne kažemo nema rešenja, već nema volje. A iza toga stoji dublja istina: nema čoveka. Nema subjekta koji nosi odgovornost, nema savesti, nema misli koja nije diktirana iz nekog kabineta ili marketinške agencije.
Svaka kriza u Srbiji na kraju postane pitanje budžeta. Ali se niko ne pita šta je bilo sa umom koji bi trebalo da tim budžetom upravlja. Zašto nam škole ne školuju, bolnice ne leče, sudovi ne sude? Zato što smo umesto u znanje, pravdu, poštenje i milosrđe, verovali u „investicije“. Umesto u karakter, verovali smo u „profitabilnost“. Umesto u zajednicu, verovali smo u „individualnu snalažljivost“. A kad takva logika naiđe na stvarnost, a uvek, prije ili kasnije, naiđe, onda ostane samo jadna pesma o novcu koga nema.
Ova zemlja nije siromašna zbog praznih džepova, već zbog praznih duša. Ona propada ne zato što nema evre, dinare ili zlato, već zato što nema istine. Kada bi se svi naši javni diskursi, svi naslovi, svi parlamentski govori i svi marketinški slogani preveli na jezik Svetog Pisma, čulo bi se: nema Boga osim novca. I on je tiranin. A čovek? Čovek je samo njegov žrtveni prinos.
Ali ima jedna starozavetna rečenica koja sve to razotkriva: „Narod moj gine, jer nema znanja.“ Ne kaže se gine jer nema hleba, vode, novca ili oružja, već znanja. U srcu ove misli nije statistika, već teologija. Jer bez znanja ne može biti ni pokajanja, ni mudrosti, ni čovečnosti. Samo pusta žalopojka nad sudbinom koja, gle čuda, nikad nije posledica naših izbora nego tuđih namera.
Srbija, dakle, ne treba reformu fiskalne politike. Treba joj reforma svesti. Treba joj ustanak protiv diktature novca. Treba joj etika koja će opet prepoznati da je biti čovečan vrednije od biti bogat. Jer u zemlji u kojoj svi broje dinare, a niko ne broji izgubljene umove, najveći luksuz je razmišljanje. A najređi oblik otpora: savest.
I da, bez mozga se, izgleda, zaista može. Ali ne i bez posledica.
Jovica Radović
