Godina naprednjačke vlasti u Šapcu
Simbolično nova, naprednjačka vlast ustoličena je na raniji Dan Šapca, 23. oktobra. Za ovih godinu dana ispostavilo se da radi po naprednjačkom, retrogradnom principu, kao svugde u Srbiji, a pogotovo u prestonici. Najpogubnija posledica je gubljenje duha grada, nešto što je Šabac činilo prethodnicom noviteta i modernizacije u Srbiji. Šabac je prednjačio u tzv. participativnom odlučivanju građana, kao u Švajcarskoj ili Norveškoj, o najvažnijim pitanjima. Sada se to svelo na centralizovane naprednjačke mesne odbore, iako u njima ne bi trebalo da bude stranačke dominacije. Izostali su referendumi po mesnim zajednicama gde građani odlučuju o prioritetima, a na raspolaganju je bilo više od 200 miliona dinara.
O duhu naprednjačke vlasti dovoljno govori što je Aprilska nagrada, koja se dodeljuje od 2015. godine, dodeljena Aleksandru Vučiću. To je bilo na krajnje udvorički način, jer Vučić nikad zvanično nije posetio Šabac. Nekoliko puta boravio je po okolnim selima ili izvođenju radova na novom mostu, ali nije udostojio ovdašnje čelnike SNS da mu budu domaćini u gradskoj upravi. Poređenja radi ova nagrada dodeljena je, pored ostalih, vladici Lavrentiju Olji Bećković, Aleksandru Obradoviću, novinaru Milanu Jovanoviću… Neko potonje vreme pokazaće ko je zaista bio distojan ove nagrade.
Za ovih godinu dana nije bilo kapitalnih investicija, što bi u odnosu na budžet od 4,1 milijardu dinara trebalo da iznosi oko milijardu dinara. Pa tako ništa nije učinjeno na unapređenju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, jedinom funkcionalnom u Srbiji, a bilo je potrebno uložiti 150 miliona dinara u tzv. liniju mulja, gde bi se dobijala energija i kompost za obogaćivanje zemljišta. To je bio i dug Srbijavoda, jer Evropska unija ima ugovor da se to završi, a ovako postoji mogućnost da ga poništi i Srbija plati penale. Nije mnogo učinjeno ni na širenju kanalizacione i vodovodne mreže, jer je to jedan od uslova za čistiju životnu sredinu. Nije se nastavilo uređenje drugog velikog gradskog naselja, Trkalište, iako je uređenje Benke Bare novi koncept življenja u soliterskim naseljima. Uloženo je 200 miliona dinara, zamenjene su dotrajale podzemne instalacije, prošireni su trotoari, brzina vozila ograničena je na 30 kilometara na sat, a posebno značajno što su deca dobila igrališta a stanari mogućnost da uživaju u mestima za odmor. Kao retko gde u Srbiji ovde se otpad i smeće sakuplja iz svih mesnih zajednica, odvozi na uređenu sanitarnu deponiju, ali je izostao naredni korak da se ono sortira na više grupa i reciklira. Štaviše, gradska vlast se nije snašla u održavanju tog komunalnog sistema, tako da su ulice i trotoari bili zatrpani otpadom. Malo šta je učinjeno na poboljšanju putne infrastrukture, gde je prethodne godine rekontruisano oko tridesetak ulica, a nova vlast je asfaltirala, na primer, Đukanovića sokak od 150 metara. Najavljeni su radovi, naravno iz pomoć republike, na asfaltiranju puteva u 12 sela, ali ništa nije učinjeno da se poprave prilazi Šapcu. Svakog dana oko 400 teških kamiona upućeno je na izrovane prilaze, sa velikim rupama, a nerešena je i obilaznica na Dumači. I na ono što je urađeno građani imaju primedbe na nestručnost, da su kolovozi, na primer, viši od prilaza domaćinstvima i slično. Ništa se ne govori o rekonstrukciji regionalnog puta Šabac-Tekeriš-Krupanj, jednom od najlošijih u Srbiji. Takođe, iako se gradska vlast hvali na dobrom odnosu sa republičkom vlašću, ništa nije učinjeno da zaštiti gvozdena kontrukcija železničkog mosta.
Nakon dolaska demokratske vlasti 2000. godine ukinut je raniji Dan opštine Šabac, 23. oktobar. Taj dan se slavio kao oslobođenje grada 1944. godine, ali se ispostavilo na osnovu Letopisa sveštenika Gliše Babovića i još nekih svedočanstava, da su odmah posle toga krenule neviđene represije. Bez suda osuđeno je i ubijeno oko dve hiljade viđenijih građana, seljaka, studenata, naravno bilo je tu i saradnika okupatora, ali su stradali neistomišljenici i oni koji su imali svog kapitala pa čak neko i zbog lepe žene. Mnogi su ubijani mučki, na železničkom mostu, maljevima i tupim predmetima, i bacani u Savu da im se ni grob ne zna. Na inicijativu sveštenika Vojislava Petrovića i dr Živka Topalovića, čelnika SPO, osnovan je časopis “Most” koji je otkrivao brojna nepočinstva partizana, a 2006. godine podignuta je i crkva “Svete Petke” kod železničkoig mosta.
Iako je u budžetu bilo planirano 60 miliona dinara za uređenje Doma Vojske, ništa nije urađeno da grad dobije vredno arhitektonsko zdanje gde je i tako nedostajuća sala za bisokop, koncerte, veće skupove… U predizbornim obećanjima naprednjaci su pominjali izgradnju otvorenog bazena, a što su sprečili da se izglasa na referendum po mesnim zajednicama, i izgradnju sportske hale sa pet hiljada mesta. Od toga nema ništa, niti je šta učinjeno da u hali “Zorka” treniraju sportisti i “Metaloplastika” igra međunarodne utakmice. Za ovo vreme podignut je jedan spomenik na ulazu u Sava park, ali ni dinara nije izdvojeno za dalje uređenja ove ekološke oaze na 300 hektara. Uz to, tokom leta zelene površine su loše održavane, i brojne sadnice su se osušile.
Jedan od boljih poteza naprednjačke vlasti je omogućavanje besplatnog gradskog i prigradskog prevoza za penzionere i sve građane starije od 65 godina. Najavljena je i rekonstrukcija Šabačke bolnice, ali je tome moglo i ranije da se pristupi jer je postojala inicijativa prethodne gradske vlasti za to, ali rukovodstvo Bolnice to nije htelo. U prvom i u drugom talasu pandemije Šabac je pokazao zavidan nivo organizovanosti, gde je bilo 75 odnosno dve hiljade zaraženih, i dvoje odnosno 42 preminulih. U ovom najnovijem talasu Šabac je beležio i više od dve hiljade zaraženih, ali izostaje svakodnevno obavštavanje građana o tome. Zavod za javno zdravlje daje šture informacije, ne zna se struktura zaraženih kao ni broj preminulih, dok su ranije svakodnevno održavane konferencije za novinare, što je direktno prenošeno na TV Šabac. Ostala je i mrlja na rukovodstvu Gerontološkog centra gde je početkom januara pećutkivana velika zaraza, jer je od 156 korisnika bilo zaraženo 125, a 23 je preminulo.
O načinu rada ove vlasti dovoljno govori i navodno uređenje Kasarske ulice, gde nema nikakvog obaveštenja o radovima, a nepotrebno su posečena zdrava i velika stable drveća. I tako iz primera u primer, grad je jednostavno potonuo kao i ostale sredine pod naprednjačkom upravom. Naravno, ostaje gorak ukus da su napredbnjaci došli na vlast posle očigledne izborne krađe, a sve uz podršku, zapravo ćutanje Ustavnog suda koji se još ne izjašnjava, ni tužilaštava koja ne reaguju na brojne krivične prijave sa dokazima. A ta krađa nije mala, jer su u njoj učestvovali, sada je to i odviše jasno, i očigledni kriminalci.
Dragan Eraković
