„Život je kao lepa melodija. Samo su reči malo pomešane“. (Hans Kristijan Andersen)
Započeo sam da sređujem stan već u rano popodne te subote. Osobito sam provetrio i pomno usisao dnevnu sobu, doveo u red kuhinju i kupatilo. Kupio sveže cveće za vazu, beše to buket irisa sa Bajlonijeve pijace. Snabdeo se mineralnom vodom – ona ju je svakodnevno pila, pričala mi je jedared. Uz tô, stavih u frižider đus bez šećera, kao i džin i tonik. Imao sam i limun. A i već dobrano ohlađeni, neotvoreni pošip pronađen u jednoj prodavnici blizu Slavije. Visoke, retko upotrebljavane vinske čaše iz Italije („samo za najdraže goste“) caklile su se na uglu trpezarijskog stola.
Za skromno meze, nabavih ćureća prsa, maslinke i trapist. I tost je bio pri ruci. Uz najkvalitetniji nenačeti švajcarski puter. Tegla domaćeg ajvara iz leskovačkog kraja. Desert: vanilice – iz proverene, meni omiljene poslastičarnice blizu Pete gimnatzije – poslagane uredno u staklenoj posudi s poklopcem, u „zvonu“; kraj nje(ga) dva tanjirića pozlaćenoga ruba. Mapa Hamburga nehajno naslonjena na televizor. Za svaki slučaj, kristalna „reljefasta“ teška pepeljara, porodična uspomena. (Ako koju pripali – pa dugo se nismo videli! – neće valjda brzo nekuda dalje da „zapali“, velim u sebi?!)
Sve tô za nju, povodom njene posete najavljene za suton toga dana. „Doćiću nešto posle 6 da se vidimo i da porazgovaramo o nečemu“, poručila mi je telefonom bez suvišnog uvoda – karakteristično za nju, ekonomičnu i delotvornu – i ne pitajući da li imam nešto drugo isplanirao, odnosno zakazano te večeri. Precizno sam joj izdiktirao adresu, nikada nije bila kod mene, a ni ja u gostima kod nje.
Sa tom Silvijom iz Žarkova upoznao sam se na Fakultetu. Nismo bili nešto naročito bliski, ali smo se konsultovali više puta oko nekih ispitnih pitanja. I najnovije beletristike. Nekoliko puta smo popili zajedno kafu. Kratko, „službeno“, kolegijano, ali sa obostranom pažnjom i uvažavanjem. Nisam primetio bilo kakve znake simpatija prema meni s njene strane. (To me je dodatno zainteresovalo za nju.) Beše savesniji student od mene a i brže je završila fakultet. Posle smo se čuli još u par navrata. Iskazala je izvesno interesovanje za ono čime se bavim; uzvratih joj. O privatnim stvarima jedva da smo koju bilo kad prozborili. Pamtim jedino da je hvalila izvesno letovanje s društvom na Korčuli. Obavestila me je s ponosom i žarom – kada smo se poslednji put videli – da je dobila stipendiju za Maks Plank institut za Uporedno i Međunarodno privatno pravo, za sledeću sezonu. Ićiće u Hamburg, reče. Da tamo usavršava Poslovno pravo, u prvom redu ono Saobraćajno. Da će stanovati – objašnjavala mi je znajući da sam neko vreme i sâm proveo tamo, te da grad i okolinu unekoliko poznajem – u jednoj tihoj i finoj, bočnoj uličici koja spaja park u blizini Instituta sa stazom duž čuvenog, živopisnog velikog jezera – Alstera (postoji u Hamburgu i mali Alster). Tada su mi se pred očima, nostalgično a selektivno pojavile slike te „severne nemačke Venecije“: prostrani, razuđeni stari lučki prostor, hamburški kanali i mostići, brodići, bulevari, omamljujuća arhitektura, recimo zgrada Filharmonije, muzeji, impozantna crkva u centru, ažurni autobusi, tržni centar, raskošna riblja pijaca na obali Elbe, brojne, ulične majušne pokretne radnjice s namirnicama vikendom, metro…S druge strane, jednostavne i funkcionalne – autobuska i železnička stanica. Setih se povezano i okolnih slatkih i ušuškanih gradića – Bremena i Libeka, koje sam tog leta iz Hamburga pohodio vozom.
Inače, Silvija se nije prvenstveno dičila fizičkom, već istančanom intelektualnom lepotom. Ipak, u celini, beše dopadljiva i intrigantna sa onim zagonetnim „večitim“ poluosmehom i besprekornom figurom. Svakad brižljivo očešljana i obučena, prikazivala se (pre)ozbiljnom – a da li joj se do srca i moglo dopreti?! – neretko s punđicom i otmenom ogrlicom, od bake, novosađanke nasleđenom. A besedila je pragmatično, pregnantno. Ne i proračunato.
I tako, posle više od godinu dana neviđanja – za koje vreme beše nestala kao ponornica – bilo mi je veoma drago i zanimljivo da je opet sretnem. Čak uzbuđujuće. Činilo mi se, ostalo je nešto nejasno među nama, nešto što je „visilo u vazduhu“. Možda će – smatrao sam – baš taj naš budući razgovor dovesti do toga da tô, neodređeno, dodirne zemlju. Ili da se vine daleko u nebo. Istini za volju, bilo je u Silviji isprepletano ponešto i divljeg i civilizovanog, imala je oreol i svetice i diskretne crte erotskog u isti mah. Obrise i starinskog i savremenog.
Elem, pustih tiho u drugoj sobi ambijentalnu muziku koja mi je uvek prija(la): Žan Mišel Žar, album Oksižen. A kada Silvija prispe, neka sâma dalje izabere, presabirao sam se tada. Uostalom, nisu mi bili poznati njeni diskografski favoriti. Pogledah na sat. Dnevno svetlo je slabilo, izdisalo polako. Beše kraj aprila. Nameravao sam da joj te večeri poklonim dve Kunderine knjige iz onog njegovog drugog, kasnog francuskog perioda – Usporavanje i Zavesa. (Da ih, eventualno, iščita tokom boravka Hamburgu, u dokolici.) Pored ostalog, kod Kundere su mi bila upečatljiva njegova mestimična filozofsko-realistička razmatranja. I njegovo razobličavanje srži različitih životnih puteva, posebno konkretnih emocija – pustih, neosnovanih nadanja i verovanja posebno. Ubedljivo „protresanje“ čitaoca različitim, „drugim stranama medalje“. I sjajno razastrti odnosi, pa i sukobi drastično različitih ljudskih sudbina u društvenom okruženju posmatranog vremena. Uz ironične opaske.
Da ne bih bio preterano usredsređen na Silvijin (ne)dolazak, uključio sam nešto kasnije televizor, „provrteo kanale“ i nabasao na fim Kratak susret. Setnu, dramatičnu ljubavnu pričicu, umetničko delo s dve ekranizacije. Ocenjeno jednom od najromantičnijih pokretnih slika svih vremena, s nesrećnim finalom i bez „vrućih scena“. Prva verzija sa Silijom Džonson i Trevorom Haurdom, druga – bezmalo trideset godina kasnije – sa Ričardom Bartonom i Sofijom Loren. Na programu je bila ta druga, koju sam već ranije gledao. Film beše odmakao skoro do polovine. Ispratih poznati, „surovi“ kraj i odoh na lođu. S nje – pod pravim uglom od Čarlija Čaplina – pogledu se ukazivala, blago se penjući, tanana ulica Ljube Stojanovića. Rasveta je već bila uveliko upaljena, a zelenilo drveća dobijalo je neku drugu, zagasitiju, prelivajuću nijansu. Dečija graja u stišavanju, zvuk prolazećih automobil u pojačanju. Kao da ništa od toga, pomalo napet, nisam primećivao.
Posle naredna skoro dva sata samovanja, oči počeše da mi se sklapaju. Telefon beše miran, „gluv“. Silvija ne dođe ni te, a ni bilo koje druge večeri. Ne znam kada sam tačno zaspao u fotelji, obučen, ali pamtim da sam, najpre, sanjao svog pokojnog oca koji službenim „fićom“, u svojstvu direktora Medicinskog centra prispeva pre nekoliko decenija ispod prozora našeg stana preko puta crkve u šabačkoj Masarikovoj ulici. Pa zatim svoga deku kako kuca jedne večeri na odabrani poluosvetljeni niski ulični prozor u Karađorđevoj. Da bi dozvao svog davnašnjeg prijatelja, penzionisanog profesora matematike „čika“ Kaju, kako bi svom unuku, meni, objasnio neku zamršenu jednačinu. A na tren usnih i moju majku koja kod divne, koloritne gospođa Menjšovke, svojevremeno izbegle iz Sovjetskog Saveza, onomad usavršavaše svoj ruski da bi – zbog nedovoljnog broja časova francuskog – mogla i taj, tada osobito popularni jezik da predaje srednjoškolcima. Eto, Silvija mi se ni u tom snu ne beše javila.
Sutradan ujutru, nakon „iseckane“ noći, pojeo sam deo obroka od prethodne večeri namenjenog Silviji tj. nama. Spremio se odsutno, i krenuo u biblioteku. Veštački ravnodušan, isuviše zamišljen. U prolazu sam pozdravio, osmehnuvši se, vremešnu cvećarku na raskrsnici Beogradske i Bulevara. Biće da nisam imao kome da kupim (ni) cvetić toga proleća. A dok ispisujem ove redove pade mi na um esejistički spis Džulijana Barnsa, Nivoi života.
P.S. Silvija se javila jednom-jedinom, „konfekcijskom“ razglednicom iz Hamburga nepunih mesec dana docnije. Napisa da one večeri „zbog drugih obaveza“ nije stigla da se vidimo. Da je monografiju koju je nameravala da posudi od mene našla na drugom mestu. I da ćemo se sastati neki drugi put. Ali nismo. Više nikad.
„Zrnca peska čine planine, trenuci čine godine, a sitnice ceo život„. (Molijer)
Zoran R. Tomić