DRUŠTVO PRIJATELJA HILANDARA U MANASTIRIMA VELIKE PLANE
Velika Plana, grad kroz koji je prolazio drevni Carigradski drum, leži na levoj obali Velike Morave. Središte je istoimene opštine u Podunavskom okrugu. Na svom rubu čuva tri manastira, a Koporin je najstariji među njima. Reč je o svetinji sa početka XV stoleća, grobnom mestu despota Stefana Lazarevića (1377-1427). Druga dva su iz prvih decenija XIX veka: Zahvalnica priča o ubistvu vožda Prvog srpskog ustanka, a Pokajnica svedoči da greh duše razjeda.
Na poklonjenju Karađorđu Petroviću (1768-1817) i Stefanu Visokom, sinu kneza Lazara i kneginje Milice, bilo je četrdesetak članova šabačkog Društva prijatelja Hilandara. Manastir Koporin, sedam i po kilometara udaljen od centra Velike Plane, 13. maja dočekao ih okupan sunčevim zracima. Pauni, rajske ptice, pozdravili ih karakterističnim kricima a vredno sestrinstvo poslužilo kafom. Dugo su uživali u lepoti i tišini, a van manastirske porte natočili su čudotvornu vodu.
Koporin je ušuškan u pitomoj kotlini Koporinskog brda i rečice Koporinke, na tromeđi Velike Plane, Smederevske Palanke i Rače Kragujevačke. Na prelazu Pomoravlja u Šumadiju uzdiže se na 200 metara nadmorske visine. Ime je, najverovatnije, pozajmio od vode kraj koje je podignut. Zaštitni znak su mu cveće, životinje, „hrast sladun“ i deca rođana molitvama koporinskih sveštenoslužitelja. Manastirska slava je 15. avgusta, jer je crkva posvećena Prenosu moštiju sv. prvomučenika i arhiđakona Stefana, a svenarodni sabor je i 1. avgusta kada se praznuje Sv. Stefan despot srpski.
Predanje kaže da je ktitor Koporina despot Stefan Lazarević, fascinantna ličnost političke i kulturne istorije srednjovekovne Srbije, dečak-vladalac koji je – posle očeve pogibije na Kosovu – vladao sa majkom a onda postao pravi vitez. Bio je nosilac svih 12 prstena Zmajevih viteških redova, a koporinsku crkvu podigao je na mestu gde je povredivši se u lovu isceljen vodom sa obližnjeg izvora. Videvši da su i njegovom konju rane zaceljene objavio je lekovitost i čudotvornost te vode, i iznad nje je podignut bunar koji narod nazva „svetinja“. Pod blagoslovom sv. Petke, bolesni i zdravi i danas tu dolaze, zahvataju vodu i nadaju se isceljenju.
Zapis o izgradnji koporinskog hrama nije sačuvan, ali, portret Stefana Lazarevića sa simbolima despotskog dostojanstva upućuje da je freskopisan posle 1402. godine i Angorske bitke u kojoj je Bajazit pobeđen a Lazarev sin ovenčan titulom despota. U pisanim izvorima prvi put je pomenut u XVI veku, ali je u XVIII bio razoren i napušten jer ga u dokumentima nema. Obnovu je dočekao tek 1880. godine. Trpezariju za goste, zimsku kapelu i zvonik dobio je sredinom XX veka konak, a tokom zamene podnih ploča ispod ktitorske freske u severozapadnom uglu broda crkve 1977. godine otkrivene su mošti za koje su međunarodni stručnjaci utvrdili da pripadaju despotu Stefanu Lazareviću.
Svetinja kraj Koporinke postala je ženski manastir, kada su 1958. monasi Koporina premešteni u Tumane a iz Ćelija dovedeno devet monahinja i osam iskušenica. Od 1979. je nepokretno kulturno dobro od velikog značaja, a šezdesetak hektara koje poseduje zaštićeni su tada kao „neposredna okolina i prirodni prostor manastira“. Danas ima i vinograd i vinariju „Ambelos“ sa vinima dobijenim starinskim metodom.
Iz koporinske lepote Šapčani su otplovili u more zelenila Radovanjskog luga, u znamenito mesto pod zaštitom države, svojevrsni spomenik prirode. Zastali su pred hrastom pod kojim je 13/26. jula 1817. ubijen i prvi put sahranjen Karađorđe Petrović. Obezglavljeno Voždovo telo odneto je 1819. u Topolu, a 1930. u mauzolej na Oplencu. Prvo grobno mesto vođe Prvog srpskog ustanka štiti gvozdena ograda, a krošnja istorijskog hrasta natkriljuje veliki drveni krst. Hilandarci iz Šapca tu su se prisetili predaka i ustaničkih dana, pomolili za dušu ubijenog, i za duše ubice i nalogodavaca ubistva.
U znak zahvalnosti svome dedi, rodonačelniku dinastije Karađorđević, u neposrednoj blizini starog hrasta kralj Aleksandar je 1930. podigao Zahvalnicu. Crkva je posvećena Sv. arhanđelu Gavrilu, a nedaleko od nje je Karađorđev muzej koji čuva i „trešnjev top“.
Iz atara sela Radovanja i hrastove šume Šapčani su otišli u Pokajnicu, manastir nastao iz crkve-brvnare koju je 1818. podigao vojvoda Vujica Vulićević. Toj svetinji, nekoliko kilometara udaljenoj od Radovanjskog luga, ime je dao narod jer je shvatio da je knez Smederevske nahije ktitorstvom okajavao greh koji je – po naredbi kneza Miloša Obrenovića – počinio organizovanjem ubistva svoga kuma Karađorđa. Na Svetog arhangela Gavrila, 26. jula 1817. godine, njegov sluga Nikola Novaković odsekao je glavu Crnog Đorđa i – kao dokaz srpske pokornosti – u torbi je predata Turcima. Dukate iz Voždovih bisaga, donete za podizanje novog ustanka, Vujica je – po kneževom odobrenju i na podsticaj kneginje Ljubice – iskoristio za izgradnju crkve.
Istoriji Pokajnica je jedinstvena, ali i arhitektura. Reč je o kružnoj, jednobrodnoj građevini načinjenoj od brvana, sa krovom od šindre. Crkva je lako mogla da se rasklopi i pred opasnošću od Turaka premesti na bezbedno mesto. Čine je trem, priprata, naos i oltarski prostor. Ima 26 ikona Konstantina Zografa. U zapadnom delu manastirske porte nalazi se zvonik, nalik onim u Takovu i Orašcu, a u istočnom je novi konak. Posvećena je Prenosu moštiju sv. Nikolaja Mirlikijskog.
Etno-selo „Moravski konaci“ bilo je poslednje odredište šabačkih Hilandaraca, a kiša koja je u povratku počela da pada podsetila ih da su na prvom ovogodišnjem izletu sa vremenom imali sreće.
Živana Vojinović
Naslovna foografija: Šapčani u Koporinu
