Projekat „Glineni golubovi“
Nekada davno, stariji koji se ne druže sa gospodinom Alchajmerom se sećaju a mlađi su o tome slušali priče, novinari i novinarska profesija su bili poštovani i cenjeni u društvu, čitaoci, slušaoci i gledaoci su im uglavnom bezrezervno verovali, „bilo u novinama, na radiju ili televiziji, mora da je tačno“, i znalo se ko taj za javni interes veoma važan posao može da radi.
I taj je posao uvek bio stresan, statistike su pokazivale da novinari žive kratko (čast izuzecima) jer nemaju fiksno radno vreme nego zapravo rade „od jutra do sutra“. Pa su tu uvek rokovi (notorni deadlines), pa često prisutni politički i drugi pritisci, pa autocenzura koja vreba iza ćoška u svakom trenutku i neuredan život uzimali su svoj danak. Danas kada postoje društvene mreže i bezbroj privatnih medija i svaka šuša može da se bavi novinarstvom a ti mediji su u stvari u većini propagandni servisi vlasti još je i teže časno i profesionalno obavljati novinarsku delatnost.
Dragan Karalazić je rođen 1958. godine u Šapcu. Osnovnu školu je završio u Tuzli, gimnaziju u Beogradu. Studirao FPN, pisao za „Student“ i“ Mladost“, nekoliko godina na radiju Studio B , za TV „Politika“. U 90-im pisao za „Demokratiju“, „Telegraf“, radio za DW i radio B 92, kasnije za TV Šabac i za „Podrinske novine“ do današnjih dana.
Govor mržnje koji je sveprisutan u našem društvu odomaćio se i u novinarstvu a novinari, oni pravi koji rade po savesti i standardima profesije često su na meti mnogih, u prvom redu onih koji obavljaju važne državne funkcije, od predsednika države do prvog čoveka mesne zajednice i lokalnih šerifa sa ispravnom partijskom iskaznicom. Tako da novinari koji navodno rade u mirnodopskim uslovima i bave se problemima u društvu i lokalnim temama sami sebi izgledaju kao ratni izveštači jer nose glavu u torbi ako pišu i govore o bilo čemu što nije po volji ljudima na vlasti i njihovim prijateljima. Njima se otvoreno preti, zastrašuju se njihove porodice, tuži ih ko stigne i uopšte žive i rade na tankom ledu.
Novinarke su u još težoj situaciji jer je mizoginija prirodno stanje (ne)svesti naprednih nosilaca javnih funkcija („…volim novinarke koje lako kleknu…“, ministar Gašić) i cele te prostačke ekipe koja obnaša vlast u poslednjih 12 godina. I u takvim nemogućim uslovima postoje novinari i mediji koji svoj posao rade profesionalno i u interesu javnosti ali pitanje je – dokle?
Novac za medijske projekte na konkursima dobijaju uglavnom provladini mediji, na lokalu su gotovo svi mediji ugašeni ili kupljeni od strane naprednjačkih tajkuna, pritisci sa samog vrha države se pojačavaju a glasovi podrške iz inostranstva i profesionalnih udruženja su tihi, publika u Srbiji je uglavnom nezainteresovana i za svoje a kamoli za novinarske probleme, institucije države se prave mrtve, nadležno Ministarstvo je nemoćno a novinari prepušteni sami sebi i to je slika i prilika u kojoj svi i na medijskoj i iza sceni živimo.
Moral u ovoj zemlji više ne postoji skoro ni u jednoj oblasti društva, profesionalnost i poštenje se ne cene, novac je postao Bog i batina i zato je situacija „koliko para toliko i muzike“. Prostaštvo dominira, širi se mržnja i neprestane podele a fukara se bogati. A držati novinare na nišanu ne košta ništa, njihova bezbednost ne tiče se ni policije ni pravosudnih organa, snalazi se svako kako najbolje zna i ume.
Ipak, treba poručiti mrziteljima i svima kojima je iz poznatih ili nepoznatih razloga prst na obaraču kao i njihovim nalogodavcima: Ćeraćemo se još !
Dragan Karalazić
