ŠESTI IZLET ŠABAČKOG DRUŠTVA PRIJATELJA HILANDARA
Društvo prijatelja Hilandara iz Šapca posetilo je 14. septembra Moravički okrug, brdo Ljubić i tri ovčarsko-kablarska manastira. Sipila je kiša i bilo je hladno kada je četrdesetak šabačkih Hilandaraca krenulo na Ovčar (985 m) i Kablar (889 m), put planina kroz čiji je masiv prosečena klisura kroz koju protiče Zapadna Morava. Susret sa istorijom i duhovnošću, sa tri od deset srednjovekovnih manastira Srpske Svete gore, na sreću, protekao je bez padavina i uz povremene sunčane prosjaje.
Autoputem „Miloš Veliki“ putnici iz Šapca lako su stigli do rodnog grada nedavno preminulog Bore Đorđevića, kantautora rok grupe „Riblja Čorba“, a u pogledu na Čačak posebno su uživali sa Ljubića. Divili su se i lepoti 20 kilometara dugoj klisuri i vidikovcu na Kablaru, koji će uskoro sa svoje dve staklene „balerine“ postati prava turistička atrakcija. Zadivila ih i Ovčar Banja, poznata po termalnim lekovitim izvorima, polazna tačka uspona na planinu koja je u drevno doba bila vulkanska.
Na brdu Ljubiću, samo dva kilometra udaljenom od centra Čačka, uzvišenoj pesmi srpske istorije i patriotizma, Šapčani su zastali s posebnim pijetetom. Čuvenom čačanskom bitkom su od 8. maja do 6. juna 1815. komandovali knez Miloš Obrenović i njegov brat Jovan, a junaštvom se istakli Lazar Mutap, Jovan Dimitrijević Dobrača, Nikola Milićević Lunjevica (deda buduće srpske kraljice Drage). Pokolenja svedoče da su Srbi oslobodivši Rudnik udarili na tursku posadu u Čačku, a gospodar Jovan sa svojim ljudima zaposeo Ljubić. Sulejman-paša je iz Beograda poslao svog zamenika ćehaju Imšir Ćaja-pašu sa više od 5.000 konjanika, i oni su 6. juna sa leđa udarili na 1.500 ušančenih ustanika. Položaj Srba se popravio tek kada su pritekli Posavci i ljudi iz drugih krajeva, a knez Miloš u pomoć poslao svoje konjanike.
Istorija svedoči i da je u krvavom Boju na Ljubiću nadmoćna turska ordija razbijena, Avram Petronijević vođi ustanka prosledio Kara-Mustafinu glavu, Miloš se uzvisio u očima Srba, a narod dobio samopouzdanje i masovno se digao na oružje. Najznačajnija bitka u Drugom srpskom ustanku posebno je proslavila Tanaska Rajića, Karađorđevog barjaktara i Miloševog tobdžiju, koji je poginuo braneći topove u podnožju brda. Kao div-junaka njega slavi Narodni pevač, a Čačani ni u 21. veku ne zaboravljaju da mu se Knjaz poklonio neposredno pred svoju smrt.
Spomen-kompleks, posvećen hrabrim ustanicima, ratnicima, borcima i događajima iz ratova za oslobođenje Srbije u 19. i 20. veku, šabačko Društvo prijatelja Hilandara dočekao je suncem okupan. Na tom znamenitom mestu, kulturnom dobru od izuzetnog značaja, dominira granitni spomenik podignut u slavu Tanaska Rajića i Drugog srpskog ustanka, idejno rešenje vajara Milovana Krstića. Na nizbrdici ispred visokog obeliska sa frizom u bronzi uzdiže se slavoluk izginulima u balkanskim i svetskim ratovima, među kojima su i pripadnici Crvene armije. Tu je i nova crkva čiji je patron sv. knez Lazar, ukrašena ornamentima preuzetim iz manastira Sv. arhangela kod Prizrena, zadužbine cara Dušana, iz takozvanog Prizrenskog patosa. A u hramu na brdu, koje slavi ljubav i nudi veličansten pogled na Čačak i Zapadnu Moravu, spremalo se krštenje malene devojčice.
U ženskom manastiru Vavedenje, smeštenom na ulasku u Ovčarsko-kablarsku klisuru, Šapčani su potom upali sveće i pomolili se za zdravlje živih i duše upokojenih. Svetinja posvećena jednom od pet velikih Bogorodičinih praznika, uvođenju trogodišnje Deve Marije u jerusalimski hram, jedna je od pet sa desne strane puta koji u moravičkoj Svetoj gori vodi od Čačka. Predanje kaže da su je u 12. veku na obali Morave ispod Ovčara osnovali otac i sin, sv. Simeon Mirotočivi i sv. Sava. Prvi put je pomenuta u turskim tefterima 1528. godine, a više puta je pustošena, rušena i obnavljana. Za vreme Velike seobe Srba opustela je, a da su naspram manastirskog hrama bile ruševine srednjovekovnog utvrđenja pokolenjima je otkrio Feliks Kanic.
Iz Vavedenja Šapčani su se uputili u Blagoveštenje, drugu od deset duhovno živih svetinja u Ovčaru i Kablaru. Pešačeći duž Morave do Ovčar Banje zastali su kraj mesta gde je bio viseći most koji se 13. oktobra 2022. srušio, kada se sa jedne strane otkačila sajla a među onima koji su pošli u manastir Jovanje dvoje je poginulo i 10 povređenio. Znatiželjno su razgledali stubove nosače nekadašnjeg mosta, pa nastavili svoj put. Manastirki kompleks zatekli su u velikoj obnovi, i saznali da su sv. Nikolaj srpski i sv. patrijarh Pavle velikim slovima upisani u njegovu istoriju. U vreme stolovanja Eparhijom žičkom vladika Nikolaj Velimirović tu je svake godine organizovao Blagoveštenjski sabor, koji je bio od ogromnog značaja za Bogomoljački pokret. Blaženopočivši patrijarh Pavle u toj svetinji se podvizavao i 1947. završio svoj iskušenički staž, a potom – kao patrijarh srpski – svakog leta dolazio i tokom godišnjeg odmora duhovno i telesno ukrepljivao.
Istorija Blagoveštenja bogata je i burna. Manastir je podignut u 12. stoleću, ali su ga Turci do temelja srušili i zalaganjem igumana Nikifora i vernog naroda obnovljen je tek početkom 17. veka. Jedan je od najlepših u Srbiji, a ponosi se čudotvornom ikonom Bogorodice Putevoditeljke iz 1602. godine. U manastirskoj crkvi su i ikonostas u duborezu i živopis iz 1635, a s obzirom da su nastali istovremeno pretpostavlja se da su delo zografa Mitrofana i njegovih saradnika. Originalno blagoveštenjsko Raspeće, zbog izuzetne umetničke vrednosti i kao deo srpske kulturne baštine, čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu.
Iz Blagoveštenja šabački Hilandarci otišli su u Nikolje, manastir u selu Rošci u blizini Ovčar Banje. Vuk Stefanović Karadžić je 1820. boraveći u Ovčarsko-kablarskoj klisuri za svetinju posvećenu mirlikijskom čudotvorcu sv. Nikoli zapisao da se ne zna čija je zadužbina, ali da se vatra u njoj nikada nije gasila, da nikada nije bila pusta i da je u „stara vremena imala i po trista kaluđera“. Pouzdano se zna da je u vreme ustanka Miloš Obrenović tu čuvao svoju porodicu, a nadgrobna ploča kraj manastirske crkve otkriva da je tu umro njegov petogodišnji sin Petar. Srpski Knjaz je manastiru poklonio vodenicu i 1817. u porti podigao konak, koji i danas nosi njegovo ime.
Pre Drugog svetskog rata Nikolje je imalo gotovo 280 hektara obradive zemlje i šume, ali je manastirska crkva sasvim mala. Ulaz u hram je sa južne strane, a u porti je očigledna vredna ruka sestrinstva. Hrišćansku toplinu monahinja i iskušenica osetili su i šabački Hilandarci, jer su pod venjakom odmah posluženi vodom iz bunara, ratlukom i domaćom kafom. Okrepili su se i predahnuli na planinskom vazduhu, uz žubor Morave. Uživali su u carstvu mira, u kojem su spokojno šetali psi a na leđima velikog belog bernandinca dremala mačka i demonstrirala ljubav mačjeg i psećeg roda. A igumanija Jelisaveta, potom je u hramu majčinski prigrlila goste iz Šapca i održala čas pouke o molitvi pre čitanja svetih knjiga, Novog zaveta, Jevanđelja i Psaltira.
Iz ovčarsko-kablarskih svetinja, punog oka i srca, Šapčani su se uputili kući. U Mrčajevcima, međutim, zastali su zbog Kupusijade i uprkos kiši uživali u gurmanskom kupusu – za jelo i poneti.
Tekst i foto: Živana Vojinović
Naslovna fotografija: Šapčani u Blagoveštenju
