Atentat na Zorana Đinđića, petog predsednika Vlade Republike Srbije, izvršen je, na današnji dan, 12. marta 2003. godine u 12:25, u dvorištu zgrade Vlade Republike Srbije u Beogradu. Ovaj atentat je doveo do vanrednog stanja u Srbiji i policijske akcije „Sablja“ tokom koje je uhapšeno 11.665 osoba povezanih sa organizovanim kriminalom.
Predsednik Vlade Republike Srbije i lider Demokratske stranke − Zoran Đinđić je pogođen snajperskim hicem 12. marta 2003. godine u 12:25, ispred ulaza broj 5 zgrade Vlade Srbije.
Atentat je izvršio Zvezdan Jovanović, pripadnik Jedinice za specijalne operacije, sa prozora kancelarije 55 na drugom spratu zgrade Zavoda za fotogrametriju u Ulici admirala Geprata 14.
U zgradi Zavoda, u trenutku ubistva, nalazili su se i Aleksandar Simović i Ninoslav Konstantinović, dok su se ispred zgrade, u automobilu, nalazili Sretko Kalinić i Mile Luković. Vozač atentatora bio je Vladimir Milisavljević zvani Budala koji ih je čekao ispred zgrade u „folksvagen pasatu“, dok je Milan Jurišić čuvao parking ispred zgrade. Istovremeno, Miloš Simović je prenosio informacije o kretanju premijera koje mu je dostavljao Branislav Bezarević, pripadnik Službe državne bezbednosti, a Dušan Krsmanović je bio parkiran u blizu raskrsnice Nemanjine ulice i Ulice kneza Miloša, odakle je izveštavao o dolasku kolone automobila u kojoj je bio premijer Đinđić. Pored toga, u zasebnom vozilu su, oko kvarta u kojem je zgrada Vlade, kružili Saša Pejaković i Dušan Spasojević zvani Šiptar.
Putanja premijerove kolone do Vlade
U sredu, 12. marta, premijer Đinđić je trebalo da se dođe na sastanak Saveta za borbu protiv korupcije u 13 časova i da se sastane sa ministarkom spoljnih poslova Švedske, Anom Lind, u 15:30. Trebalo je da se prethodno sastane i sa Sinišom Nikolićem, bivšim šefom svog kabineta, pa je odlučio da u zgradu Vlade Srbije dođe nešto pre 13 časova.
Đinđić je prvobitno bio nameravao da dan provede kod kuće, zbog bolova u nozi koju je povredio mesec dana ranije, ali je na kraju odlučio da ode do zgrade Vlade. Uobičajena kolona od tri vozila došla je po premijera, do njegove rezidencije u Užičkoj ulici broj 40 i, posle neuobičajeno dugog, višeminutnog čekanja, Đinđić je ušao u srednji automobil, nakon čega je kolona krenula ka Vladi. Nakon prolaska kroz Užičku ulicu i Topčidersku zvezdu, kolona se kretala Bulevarom vojvode Putnika do Mostarske petlje gde su, zaključivši da je saobraćaj pregust, vozači odlučili da skrenu prema Savskoj i, dalje, prema Sarajevskoj ulici. Dok su bili u toj ulici, šef premijerovog obezbeđenja, Milan Veruović, dva puta je bezuspešno pokušao je da kontaktira osobu zaduženu da dočeka premijera ispred ulaza u zgradu Vlade. Na njegov treći poziv odazvao se radnik obezbeđenja kojem je radno mesto bilo ispred vrata premijerovog kabineta.
U trenutku ulaska kolone na parking zgrade Vlade, na njemu se nalazilo samo jedno vozilo, parkirano ispred jednog od ulaza u zgradu. Kolona se zaustavila tako da je srednji automobil, u kojem se nalazio Đinđić, bio postavljen tačno ispred ulaza broj 5, na dva-tri koraka od vrata. Vožnja od premijerove rezidencije do zgrade Vlade trajala je oko pet minuta, a za to vreme, Đinđić je čitao novine, ne progovorivši ni reč.
Nakon ovoga, telohranitelji su pomogli Đinđiću, koji se tada kretao pomoću štaka, da izađe iz automobila.
Premijerovo obezbeđenje, raspoređeno u tri automobila, činila su osmorica:
- Srđan Babić, zamenik šefa obezbeđenja premijera
- Aleksandar Bjelić, vozač srednjeg vozila, u kojem je bio Đinđić
- Milan Veruović, šef obezbeđenja premijera
- Slađan Drobnjak
- Jovan Đurić
- Dražen Nastić
- Boban Purić
- Zoran Trajković
Kada je premijer izašao iz vozila, Veruović mu je dodao štake, krenuo sa njim do ulaza u zgradu i vratio se da zatvori vrata automobila. Dok je premijer otvarao vrata zgrade, Jovanović je ispalio dva metka „308 Vinčester“ iz puške „Hekler & Koh G3“ sa udaljenosti od oko 130 m i relativne visine od oko 16 m. Prvi metak pogodio je Đinđića u grudi, dok je drugi pogodio Milana Veruovića u trbuh i zatim, rasprsnuvši se o zgradu, Đinđiću naneo ranu na desnoj butini.
Veruović je odmah potom dopuzao u jedan od automobila kolone, nakon čega ga je jedan od telohranitelja odmah odvezao u Urgentni centar. Đinđića, koji je ležao na leđima, telom unutar zgrade, a nogama van nje, Aleksandar Bjelić i još jedan pripadnik obezbeđenja zgrade su odneli do stepenišnog odmorišta i pokušavali da ga ožive. Nakon nekoliko minuta, ne dočekavši vozilo Hitne pomoći, telohranitelji su smestili Đinđića u automobil i odvezli ga u Urgentni centar. Đinđić je bio položen na zadnje sedište, a u automobilu su bili još i njegovi savetnici – Zoran Janjušević i Todor Dimitrijević, kao i radnici obezbeđenja zgrade Vlade – Dragan Lalić i Ljubiša Janošević.
Parkiran u blizini Zavoda za fotogrametriju bio je Kujo Kriještorac, vlasnik obližnje pekare. On je posvedočio da je video Milisavljevića u „pasatu“. Kriještorac je, pod nerazjašnjenim okolnostima, ubijen 1. marta 2004, nekoliko dana nakon što je dao iskaz policiji. Kriještorac je verovatno ubijen upravo zbog davanja iskaza, a ubistvo je, po rečima Sretka Kalinića, organizovao Luka Bojović, blizak saradnik Milorada Ulemeka.
Nakon ubistva, atentatori su otišli u unapred unajmljene stanove, dok su pušku iz koje je izvršen atentat sutradan sakrili na gradilištu u bloku 26, a „folksvagen pasat“ spalili u Ulici Zarije Vujoševića u Novom Beogradu.
Putanja bekstva atentatora odmah nakon atentata
Đinđić je, uprkos hirurškoj intervenciji u Urgentnom centru, proglašen mrtvim u 13:30 časova. Policija je ubrzo aktivirala akciju „Vihor“ kojom se blokira saobraćaj na izlazima iz Beograda. Osim toga, saobraćaj u gradu je bio blokiran policijskim vozilima i barikadama a hiljade ljudi su se peške vraćali kućama sa posla. Ljudi i automobili bili su nasumice zaustavljani i pretresani.
Jovan Prijić koji je, u toku prepodneva, otišao kući u Zrenjanin, istog dana vratio se u Beograd, povukao svoju ostavku i preuzeo predmet ubistva premijera.
(Izvor: vikipedija)