Gerontološki centar Šabac
Nije baš novinarima uvek lako da pišu o stvarima vezanim za socijalne ustanove u kojima se nalaze stara i nemoćna lica, mnogi ne svojom voljom i krivicom. Naročito je neprijatno ako su te priče koje dolaze iz tih ustanovama, recimo Gerantološkog centra, loše i neprijatne.
Međutim, koliko god se novinari ustezali da u javnost iznose brojne malverzacije koje se tamo čine rukovodstvo tih ustanova za to i ne haje. I, vrlo često se ponašaju kao upravnici kaznenih ustanova, da ne kažem logora, a ne kao rukovodioci kojima je posao da korisnicima učine život lakšim i lepšim. Ništa bolje se ne odnose ni prema zaposlenim radnicima kojima su nadređeni.
Partijsko zapošljavanje svorilo je ljude – monstrume kojima je jedini cilj i smisao da sprovode interes stranke (naročito u vreme izbora), koja ih je poslom obradovala, ali i da se oni tu negde udenu sa ličnim interesima. Materijalnim najbolje. Koliko toliko.
Kao partijski uposlenici, a ne stručnaci primljeni na javnom konkursu na osnovu radne biografije i stručnosti, rukovodioci nemaju nikakvu odgovornost za svoj rad niti su dužni da polažu račune za ono što ne rade dobrao. Jer, partija, ili visoki partiski funkcioner, ih čuva!!!
Osim ako ne „očepe“ nekog njihovog. Takav slučaj je bio nedavno kada je u javnosti procurila insformajija da jedna nezadovoljna, bivša, radnica Gerontološkog centra peške iz svog mesta ide u Beograd, da se lično sretne sa predsednikom države i ispriča mu sve o nepravilnostima koje se u Domu za stare u Šapcu čine a u kojima je ona bila svedok. I tako, javnost je uoznata da nešto u Gerontološkom centru ne valja i da je sve to zapisano na šest kucanih strana uz mnoštvo dokumentarnih fotografija i snimaka. I ništa više od toga. Jer šta tu piše ostalo je „sahranjeno“ na Andrićevom vencu.
Ipak ne može se sve sakriti.
Mnoge stvari koje se događaju u Gerontološkom centru ne služe na čast rukovodstvu te ustanove ni zaposlenima ali ni nama građanima koji to sve posmatramo i ne reagujemo.
Priča o takozvanoj „listi čekakanja“, koja je drastičan primer korupcije postala je mantra o kojoj „bruji“ među svima onima koji nameravaju da u Gerontološki centar smeste nekog svog. I tu nema tajni, sve je (polu)javno, sve se zna, postoje izjave ljudi, zapisi u porukama preko telefona. I nikom ništa. Ne reaguju oni koji bi trebali, po opisu svoga posla, da reaguju policija, tužilaštvo, sudovi. Zašto? A direktorka tera po svom, „ne može joj niko ništa, jača je od sudbine“!
Ne smeta joj ni to što na drugom spratu Gerontološkog centra ne rade bojleri pa se korisnici usluga kupaju „s mene na uštap“. A kada će ti bojleri biti popravljeni ne zna se. I nije važno!
Važno je da se za Dan ustanove priprema fešta na kojoj će se, prema prvim proračunima, gostiti preko 120 uglavno naprednih zvanica. Ima se može se.
Naknada za putne troškove zaposlenima, zbog povećanja cena prevoza, ostaće za neki drugi put.
Naravno, od partijskog zapošljavanja nije imun ni Gerontološki centar. Trenutno će se na upražnjeno mesto socijalnog radnika zaposliti defektolog. Ali o svemu tome u nekom od narednih brojeva kada iz Gerontološkog centra dobijemo odgovore na pitanja koja smo im postavili:
- koliko, trenutno, imate slobodnih mesta u Gerontološkom centru?
- da li postoji lista čekanja i koliko osoba se nalazi na njoj?
- da li je tačno da su bojleri na drugom spratu neispravni?
- da li se zbog neispravnosti bojlera korisnici vaših usluga kupaju na svakih 10 dana?
- Da li ste Vi još uvek u statusu VD direktorke?