Informisanje građana na selu
Mnogi građani koji žive na selu nemaju pristup kablovskoj televiziji, računarima niti imaju savremene mobilne telefone. Zato su prinuđeni da se i dalje informšu putem tradicionalnih informativnih sredstava.
Jedan od takvih građana je i Aleksa Vilotić koji živi u pocerskom selu Bojiću na samo petnaestak kilometara od Šapca.
– Preko dana slušam radio koji je stalno upaljen. Lokalne radio stanice uglavno puštaju muziku ali ponekad čujem i neke vesti, informacije o lokalnim događanjima, poljoprivrednim savetima… – kaže Vilotić.
Televiziju gleda u večernjim satima, pred odlazak na spavanje.
– Imam samo nekoliko televizijskih programa i to su oni koji imaju nacionalnu frekfenciju: RTS, PINK, HEPI… Uglavno pogledam TV dnevnik u pola osam mada sada kad je hladno i kad se rano smrkne okrećem kanale i gledam ono što mi je zanimljivo – priča on.
Novine ne kupuje. Ako ih vidi kod nekog ili mu ih neko donese pročita samo naslove. Ne prati ni društvene mreže jer nema telefon preko koga bi to mogao da čini. Sve u svemu nema pristup informacijama koje bi svaki građanin trebao da ima.
Na pitanje da li ga to čini neinformisanim Aleksa kaže:
– Ono što ne čujem na vestima čujem od komšija kad odem u prodavnicu ili kad odem u grad na pijac ili kod lekara. Mislim da znam sve što bih trebao da znam. Možda to nije dovoljno ali mene više i ne interesuje. Mada, vesti koje slušam preko televizije nemaju puno veze sa stvarnošću. Tamo uglavno pričaju kako nam je dobro kako se grade putevi i bolnice, koje nemam prilike da vidim, kako su plate i penzije sve veće i kako će nam biti još bolje. Naročito kad se pojavljuje predsednik Vučić, a često se pojavljuje, čujem kako Srbija napreduje.
Međutim, kad odem u prodavnicu da nešto kupim vidim da je sve skuplje i skuplje. Naročito je visoka cene goriva a i seme i đubrivo su skupi i ja u stvarnom životu ništa od tog blagostanja, za koje slušam na televiziji da ima, ne vidim. Možda je Srbiji, ili njima koji su na vlasti bolje, ali meni nije. To vidim i svakim danom sve više osećam.
A na pitanje kako građani rešavaju probleme koje imaju, naročito na selu, i da li javnost ima mogućnost da za te probleme čuje, Vilotić odgovara:
– Mi koji živimo na selu nikoga ne interesujemo. Pa tako su i naši problemi važni samo nama. Nekad je u selu bio referendum i glasali smo o tome šta ćemo za naše pare da radimo. Međutim, od kako se promenila vlast o svemu odlučuje vladajuća stranka i njihov predstavnik u selu. Na sastancima užeg kruga ljudi po privatnim kućama. Nikad javno da svi znamo šta će se, kada, kome i kako raditi. I kome treba da se pošljunči put, kome da se asfaltira, kome da se postavi ulično osvetljenje. Pa ako si dobar i poslušan čan stranke sve možeš da dobiješ. Naravno pod uslovom da, ideš na mitinge i da glasaš za njih.
Ne mogu da grešim dušu ali u Bojiću je u poslednje vreme dosta urađeno. Problem je samo što se radi tamo gde vlast ima koristi. A tamo gde nema onda ništa, živiš u srednjem veku. Primera radi asfaltirali su puteve koji vode u njive i postavili ulična osvetljenja po dvorištima članova Srpske napredne stranke. Ali, recimo, dvesta metara puta do kuće Ninka Gajića nisu hteli da asfaltiraju jer je on protiv njih. I to javno kaže. Neće na mitinge.
