Zapisi iz pomračene zemlje
I pored toga što si lepo vaspitan, hrišćanski, „ako ti neko udari šamar okreni mu i drugi obraz“, što u životu „ni mrava nisi zgazio“ i što ceo život vodiš računa da ne obrukaš porodicu i čestite roditelje, što se pristojno ponašaš, moraš u jednom trenutku da „pukneš“.
U naprednoj Srbiji, 25% prostaka i primitivaca je, zarad neke svoje sitne lične koristi, omogućilo malom broju bitangi i kojekakvim vancagama da nas okupira i da nas jašu. Ali, ajde što nas jašu nego nam i ušu zavrću.
Prateći „savete“ sa interneta da je dobro i zdravo jesti sardine, jednom mesečno svratim u supermarket (isti) i kupim nekoliko sardina. Otprilike da imam po dve nedeljno (sreda i petak).
Po tom ustaljenom običaju i ovog puta svratim u supermarket i pravac ka polici sa sardinama. Kad tamo, na mestu gde sam do sada kupovao sardine po 99 dinara stoji oznaka „Bolja cena“ (cena 99) ali sardina nema. Pogledam pored i vidim sardine koje sam do skora uzimao ali cena im je sada 176 dinara.
Gledam i ne verujem svojim očima. Pitam jednog od prodavaca: „Šta je sad ovo?“ a on samo slegnu ramenima.
Potpuno sam svestan situacije i prilika u zemlji u kojoj živim. Potpuno sam svestan i činjenice da mojom zemljom vladaju bitange, barabe, džukele, idioti, seljačine kojima je jedino važno da što duže budu na vlasti, da se što više nakradu i da nas zajebavaju do mile volje. Jer su tako u mogućnosti.
Ali, bre, sjašite već jednom! (što bi rekla Severina)
Mada, kad se smirim i bolje razmislim nisu mi oni krivi. Mnogo su gori oni koji se predstavljaju kao opozicija a u istu tikvu duvaju.
Ivan Kovačević
