MOJA GENERACIJA – Mini feljton (2)
I tako, mi dečaci izrastasmo kao trstike iz vode i postadosmo Momčići. Uz to, spopade nas po obrazima i nausnicama nekakvo paperje a po telu dlačice i dlake. Kuku lele! Starija braća i komšije rekoše nam vreme je za brijanje. Odvedoše nas kod Paća, tada najčuvenijeg šabačkog brice, koji je, sitan, mršav, nizak i nakolmovan, pevao operske arije dok je šišao i brijao. Sedosmo na stolice, stavi nam bele portiklice, nasapunja nas i obrija Sa zadovoljstvom očas posla, sve pevušeći ariju Žena je varljiva, manje ili jače, bilo kad se smeje, bilo kada plače. A nama nije do smeha, plakalo nam se jer su nam obrazi i nausnice, posle prvog brijanja, natekli kao da su nas izujedali bumbari, pa sve od sramote krijemo dlanovima dok se nije sleglo. Starija braća i komšije opet nas vode kod Paća, da nam sredi frizure, u fazonu U razdeljak te ljubim. I uz mnogo losiona kog je Paće pravio od vode i latica ruža. Stariji nas odvedoše i kod čuvenog krojača Despe, za odelceta po meri i modi. Počesmo tako udešeni da idemo na korzo, u početku smo stajali uza zid, gledajući kako stariji momci rastavljaju dve drugarice ispred njih, pa šetaju u paru, po dvoje. I polako ih odvode u mrki mrak, što ka haustorima, što ka Velikom parku ili na Trkalište. Počesmo i mi da rasparujemo cure, šetamo po dvoje u paru i sve vreme ćutimo, ne umemo da beknemo, a i ne znamo o čemu. I umesto da ih odvodimo u mrak, otpratimo ih do njihovih kuća i kažemo: Ćao! Stariji momci nas savetuj: Opet ih rastavite i dok šetate pitajte ih: Hoćete li da se zabavljamo? Uradismo tako, pitamo a cure na to: O, bilmezi jedni! Pa vidite li da se zabavljamo! I ostave nas, priklone se onim starijim momcima koji su nas, u stvari, neuke zafrkavali. Sad znamo za jadac, pa smo nove cure, bez dugih šetnji, ili priče, odmah polako odvodili u mrkli mrak, spopadajući ih silovitim ljubljenjem i maženjem, kao mutavi ili kao lud na brašno, a samo što se ne uneredimo od treme. Hajmo u bioskop, zadnji red, zadnja sedišta, na vatačinu. Hajde i na igranke po školama, subotom uveče. Na podijumu muzičari, uz jedan zid stolice za devojke, uza zid prekoputa stolice za momke. Pevač kaže: Biraju dame, dame ustanu i biraju nas. Pevač kaže: Biraju momci, ustanemo i biramo, igramo čas stiskavac, čak rokenrol. Onda nam se osladilo da biramo tuđe cure, tuđe slađe, pa posle igranke makljaža, ko pobedi cura je njegova. Otuda kupovali smo knjigu Kako postati atleta, i sami pravili bučice od praznih konzervi napunjenih betonom, teretana nije bilo. Nabildovani, jedva čekamo sezonu kupanja da se pokazujemo curama na plaži. Mi merkamo cure, cure u bikiniju merkaju nas. I tako padnu svadbe, ili padne odlazak u vojsku. Cure nam se, u suzama, zaklinju čekaće nas, mi se zaklinjemo njima, čekaćemo ih. I ko čeka ne dočeka, vratiš se iz vojske cure našle druge frajere, ili mi u vojsci našli druge frajerke. I tako, čiča Miča gotova priča! Teraj Jovo nanovo!
Sirotinjske četvrti koje smo mrzeli
Sirotinjske četvrti koje smo mrzeli, a u kojima smo rođeni i živeli. Dvorišta sa više stanova i stanara, sa zajedničkim cvetnim lejama, vešernicama, kokošinjcima i svinjcima, šupama i nužnicima. Sa našim očevima papučićima i povremeno alkosima,
koji su grbačili i spadali s nogu od posla za nas. S našim majkama, torokušama, koje su tobože znale sve, a ustvari nisu ništa drugo znale do li da rađaju, kuvaju, čiste, krpe, peru i da nas kroz kletve i psovke vole. Sirotinjske četvrti koje smo mrzeli, a u kojima smo rođeni i živeli. Najbolje cure imale su prgavu braću koja su ih pratila u stopu i ljubomorno čuvala i od pogleda. Najbolji dečki imali su prgave sestre koje su ih pratile u stopu i ljubomorno čuvale i od pogleda. Nikada se nije imalo para, pa je od starijih mlađima ostajala odeća i obuća. Koliko malih drama u međusobnim svađama i tučama. Koliko velikih radosti u pomirenjima, bratimljenjima, kumstvima zajedničkim sirotinjskim gozbama, uz pesmu i igru, i uz grupno fotografisanje. Sirotinjske četvrti koje smo mrzeli, a u kojima smo rođeni i živeli. Tu smo se od rođenja ti i ja znali, igrali, odrastali, vozili isti bicikl, odlazili zajedno na plažu, na rođendane, na prvomajske Uranke, na svadbe, na vašare, na dočeke Novih godina, na otpraćaje u vojsku, na sahrane, na korzo, na igranke, i u bioskop, u zadnji red, gde smo se jedne večeri spontano prvi put zagrlili i poljubili, otkrivši da se volimo od rođenja. Sirotinjske četvrti koje smo mrzeli, a u kojima smo rođeni i živeli. Sada, kada ih nema, niti će ih ikada više biti, jer kad nešto izgubiš gotovo je, i kada smo i ti i ja stari i umorni, zarobljeni u potkrovlju solitera čiji je podrum stanište pacova, s večito pokvarenim liftom, i zapušenom smećarom, shvatamo da ih nismo mrzeli, da smo ih voleli, I da ćemo ih uvek voleti, kao što se volimo ti i ja baš zahvaljujući Sirotinjskim četvrtima koje smo mrzeli, a u kojima smo rođeni i živeli. I zavoleli se.
Nastaviće se
