Sto godina je brzo prošlo, nekad SK a sada FK, fudbalskim klubom „Mačvom“ Šabac se ponosio, rezultata bilo sjajnih, a i igrača beše sjajnih, većina sve Šapčani. Vođstvo kluba svi Šapčani od Šapčana izabrani. Domaćini behu pravi domaćinski poslovali, imovinu kluba dugo su čuvali. Pre dve decenije u upravu kluba FK „Mačva“dođe neka nova čudna „politika“. Neki novi dođoše, prođoše i izađoše. Imovinu kluba FK „Mačve“, prijateljima prodadoše, baš ih briga jer nije njihova očevina, dedovina, pradedovina. Verovatno za takvo nešto i slično za prodaju od odgovornih u gradu – Vladara dobili su „zeleno svetlo“ dozvolu, a sa parama od prodaje, verovatno znaju šta će??? Kao treća generacija Šapčana, u 86 godini života, sve vreme bio sam vezan za sport u Šapcu. Međutim, ima dosta njih koji su ušli u sport po političkoj, familijarnoj, liniji, u klubove, sportske saveze, pa i u FK „Mačvu“, a fudbal i fudbalske lopte nisu gledali ni u izlogu. Rukovode i glavni su, jer nadređenima, zanose i levu i desnu ruku. Rukovode i glavni su za šabački sport. Osnivanje SK „Mačva“ od 21-vog septembra 1919, predsednici Upravnog odbora FK „Mačve“ bili su uvek Šapčani, dugogodišnji žitelji Šapca viđeni i ugledni ljudi ili bivši zaslužni sportisti. Mnogi građani Šapca se pitaju, a i ja se pitam??? kako mi u gradu sa oko 120 hiljada žitelja Šapca, nemamo osobu, čoveka, koji bi volonterski obavljala dužnost predsednika kluba „Mačve“, odnosno Upravnog odbora. Pre nekoliko godina, pre 3-4 godine doveli su osobu iz Beograda da obavlja dužnost predsednika FK „Mačve“ ali za velike pare i našli su mu uhleblje u Šapcu. To bi trebalo da uđe u Ginisovu knjigu jer je, od kako je osnovana „Mačva“ 21. septembra 1919. godine, bio PRVI i JEDINI plaćeni predsednik. Neka se zna i neka ostane zapisano!?! Prevedeno sa stranog jezika na srpski jezik Šabac je „krava muzara“. Iz ovoga se vidi da ne zna šta će sa parama? Idemo dalje, sve će to narod Šapca pozlatiti, na grbači zaraditi, a laici momentalno moćnici bez odgovornosti uništiti. I na kraju rezultati kluba će pokazati, ali ja bih zbog „Mačve“ voleo da grešim? Kao član FK „Mačva“ registrovani igrači kategorije pionira postao sam septembra meseca 1945. godine, kada sam napunio 11 godina i bio učenik I-vog razreda šabačke osmorazredne gimnazije. U šabačku „Mačvu“, mene i moje drugare iz svih krajeva Šapca: Baira, Donjeg šora, Prekog šora, Kamenjaka i Kamička, odveo je skaut, lovac na fudbalske talente, čuveni igrač šabačke FK „Mačva“ i jedno vreme igrač beogradskog „Metalca“. Kasnije se taj klub zvao OFK „Beograd“ a i danas se tako zove, Stevan Vilotić, poreklom iz pocerskog sela Bojića, rođen u Šapcu, sa porodicom živeo je u Šapcu u Masarikovoj ulici broj 51. Ta kuća je i danas u dobrom stanju ostala. Stevan Vilotić, osnovnu školu i gimnaziju završio je u Šapcu, a posle toga Višu socijalnu školu u Beogradu. Kao socijalni radnik u tom pozivu našao je sebe. Posebno kao sociolog i izvanredni pedagog, edukator, vaspitač i vrhunski fudbaler poznati tada jugoslovenski trener, a posebno kroz sport-fudbal, uspevao je, posebno uključi adolescente koji su u život krenuli stranputicom. Dovodeći ih u „Mačvu“ da treniraju, a među njima bilo je dosta njih, koji su bili izuzetni talenti za fudbal. Mnogi od njih, koje je Stevan Vilotić Ćele trenirao, vaspitavao, postali su vrhunski igrači najboljih tada jugoslovenskih fudbalskih klubova: „Partizana“, „Crvene zvezde“, „Vojvodine“, „Radničkog“ iz Niš a neki od njih i jugoslovenski reprezentativci, jer je i Stevan Vilotić jedno vreme dok je bila celovita Jugoslavija bio i selektor Omladinske reprezentacije pa i čuvenih „Čileanaca“, kada je moj učenik Milan Pavlović bio kapiten reprezentacije Jugoslavije. Kasnije Milan Pavlović bio je igrač sarajevskog „Željezničara“, kasnije igrač, poznatih grčkih klubova. Po završetku igračke karijere Milan Pavlović je sada trener jednog poznatog grčkog fudbalskog kluba. Oženjen sa porodicom srećno živi u Grčkoj. Van igrališta, terena, koji su posedovali šabački klubovi FK „Trgovački“, kasnijih godina FK „Borac“ i FK „Železničar“, FK „Metaloplastika“. Pored tih klupskih terena, svaki kraj Šapca, imao je mesta gde se igrao fudbal po ceo dan od jutra pa sve do mraka, naime sve dok se videlo. Na Bairu lopta se igrala na Dudari i praznom prostoru gde je kasnije napravljena fiskulturna sala srednje Medicinske škole. U Donjem šoru, gde su deca Donjeg šora igrala neobavezan fudbal, bilo je mesto koje se zvalo „Krdžanovo polje“. Deca i omladina Prekog šora fudbal su igrali na Trkalištu na više mesta na velikom praznom zelenom prostoru koji je od ulice Đukanovićev sokak, od zapadne strane FK „Mačvinog“ igrališta, Popa Karana ulice pa sve do Letnjikovca gde su šabačka deca letovala, posle Drugog svetskog rata, bio je prazan prostor, a od objekata nalazila se tribina izgrađena još u vreme Kraljevine Jugoslavije, jer na tom prostoru u to vreme bio je šabački Hipodrom a jedno vreme i posle Drugog svetskog rata. Na više mesta po grupama igrao se fudbal non-stop. Pre podne bilo je „prvo poluvreme“, a popodne drugo. Mesto, gde su deca i omladina iz Prekog šora igrala fudbal bila je šabačka Bandera stočna pijaca koja se nalazila u Masarikovoj ulici gde je sada park i jedina preostala arteška česma još iz vremena Kraljevine Jugoslavije. Na taj prostor, da igraju fudbal, dolazili su mladi iz ulica: Masarikove, Braće Nedića, Oslobođenja (tada Branka Radičevića), Miloša Obilića i Stojana Novakovića. Bandera (stočna pijaca) i park u Masarikovoj ulici, u obliku kvadrata, je između ulica Masarikove, Oslobođenja, Miloša Obilića i novi naziv ulice grčkog grada Argolistija sa ostrva Kefalonija. Deca i omladina Kamenjaka i Kamička igrali su fudbal u velikom prostranom dvorištu OŠ „Vuk Karadžić“ koje je dugo godina bilo neograđeno i igrao se fudbal na velikoj poljani koje se nalazilo u blizini Poljoprivredne škole. U to vreme nije bilo računara, nije bilo mobilnih telefona, oskudno se živelo, igrala se buba mara, zdravije se odrastalo, zdravije se hranilo i nije bilo gojazne dece, učenika, omladine i jednog i drugog pola. Sada u 21-prvom veku u Srbiji, Šapcu i drugim gradovima Srbije je borba protiv gojaznosti iako ranije generacije nisu imale uslove da se bave sportom kao ove sada koje stupaju na scenu ali koje se ne bave dovoljno sportom, fizičkim vaspitanjem, a sada sve škole u Šapcu imaju fiskulturne sale a gojazne dece, učenika, omladine ima sve više i više!? Gojaznost je bolest, koja remeti metabolizam svakog organizma. Zato svakodnevno se bavite bar rekreativno sportom. Zato apelujem prvenstveno na roditelje, profesore fizičkog vaspitanja, a posebno na društvo, koje odgovara za sport u gradu. Sva ova navedena mesta u svim delovima grada gde se fudbal igrao Stevan Vilotić Ćele je vrlo često obilazio, gledao a po njegovoj proceni u klub je dovodio mnogo talentovane dece od koji su postajali vrhunski fudbaleri. Takvim pristupom i radom 90% prvotimaca „Mačve“ bili su Šapčani ili iz okolnih mesta. A sada…!?? Kasnijih godina zaslužnim igračima „Mačve“ Upravni odbor kluba organizovao je Memorijalni fudbalski turnir koji je bio poznat u celovitoj Jugoslaviji. I pod imenom: , Sava, Penda, Ćele“ koji je održavan svake godine u isto vreme, na kome su učestvovali pored FK „Mačve“ i najbolji klubovi tada celovite Jugoslavije beogradska „Crvena zvezda“, „Partizan“ „Vojvodina“, „Olimpija“ (Ljubljana) i drugi klubovi. Sve je to palo u zaborav, a to su bili legendarni igrači FK „Mačve“ i jugoslovenskog fudbala, ali ih je Šabac zaboravio. Sramota, a i ostali igrači FK „Mačve“ koji su se takmičili 50-tih godina u Prvoj saveznoj fudbalskoj ligi Jugoslavije totalno su zaboravljeni od svog kluba „Mačve“ i grada. Međutim, Subotica organizuje memorijal fudbalski turnir posvećen Šapčaninu, Stevanu Vilotiću Ćelu, a Šabac ne. Tako je bilo i sa poznatim fudbalerom mlađe generacije „Mačve“ – Zlatarićem. Turnir je držan samo jedanput i nikad više. Međutim, jedan šabački sportski klub organizuje proslavu kluba pa će posthumno da nagradi trojicu ljudi koji su doprineli razvoj te sportske igre u Šapcu. Neka im je laka zemlja. Jednom od njih predavao sam predmet fizičko četiri godine a drugom predavao sam pet godina.
U knjizi jednog od najuspešnijih šabačkih klubova piše da sam bio i jedan od trenera u tom sportskom klubu a mnogi znaju da sam bio i prvi sudija u tom sportu i sudio sam sve međunarodne utakmice koje su igrane u Šapcu i koje je zapisala lokalna štampa.
Jedan od tih učenika je mnogo radio, trudio se i slažem se da se nagradi a drugi moj učenik posthumno će biti nagrađen? Mada poznavajući njegovo znanje i doprinos sportu taj drugi moj učenik biće POLITIČKI nagrađen! Žao mi je zbog toga, ali treba izneti istinu!? Mnogo sam zbog toga iznenađen. Analogno tome već nekoliko puta sam u „Podrinskim novinama“ pisao o igračima koji su dali veliki doprinos fudbalu – „Mačvi“ a od osnivanja FK „Mačve“ 21. septembra 2019. godine navršava se više odsto godina. Predlagao sam da se stadionu „Mačve“ da ime Save Stefanovića, ali u vezi toga niko se nije oglasio! Nedavno sam bio u Kostolcu, a više puta sam kao fudbalski sudija i kontrolor suđenja, pa sam na utakmicama gledao i Nebojšu Zelenovića u dresu FK „Rudar“ (Kostolac) i stadion „Rudara“ dobio je ime „Bore Beka“. Bravo! Nedavno u Šapcu, septembra meseca, izgrađen je teren i odmah je dobio ime što je pohvalno!! A za to Nebojša Zelenović zna, a oni kojih nema zaboravljeni su! Sjajno.
P.S. Kao treća generacija Šapčana na kraju osme decenije života, igrač i trener FK „Mačve“ mogu da kažem da su glavni članovi Uprave „Mačve“ bili šabački političari koji fudbal nisu gledali ni u izlogu. Bruka.
-NASTAVIĆE SE-
Pavle Pavlović-Paja „Labud“
prof. fiz. kulture
