Gradonačelniku Šapca Aleksandru Pajiću napisao sam dopis 02.02.2021 godine i poslao sam ga preporučeno putem poštanske povratnice, koju sam 09.02. 2021 dobio nazad bez ikakvog odgovora. U tom dopisu sam izneo sto posto tačne i validne.
Politikom se nisam bavio i ako sam žitelj Šapca više od osam decenija, a treća sam generacija Šapčana. Političare koji vode pravednu politiku uvek sam poštovao i cenio, a do sada glasao sam za njih, a u vezi toga neću menjati svoj stav. Političarima Šapca i Srbije obraćao sam se pismeno, putem poštanskih povratnica, i uvek preporučeno, što je validan dokument koje prezentujem u ovom tekstu na uvid čitaocima.
Naime gradonačelniku Aleksandru Pajiću poslao sam dopis da se Ljubomiru Pavloviću znamenitom Šapčaninu i Podrincu u dvorištu šabačke biblioteke na dve pocinkovane cevi stavi ploča i da se na ploči napiše šta je Ljubomir Pavlović ostavio Šapcu i koje je kulturne ustanove osnovao: Radnički univerzitet, šabački Muzej, Šabačku biblioteku, spomenik u crkvenoj porti šabačke crkve Sv. Petra i Pavla, u šabačkom velikom parku spomenike Knez Ivi od Semberije, Janku Veselinoviću i impozantnu kapiju u velikom parku.
Pored toga nabrojanog bio je predsednik odbora za obnovu Vukove kuće u Tršiću i Vukovog Doma u Loznici koje je Lozničanin Ivko Nikolić u knjizi o Loznici ovekovečio napisavši da je Ljubomir Pavlović bio predsednik odbora. Kada je Ljubomir Pavlović preminuo septembra 1936. godine, Živorad Žika Popović osnovao je Fond da se Ljubomiru Pavloviću uradi bista – poprsje. Međutim, od oslobođenja Šapca 23. oktobra 1944. godine ni na jednoj kulturnoj ustanovi, ni na jednom spomeniku od istorijskog i kulturnog značaja koje je Ljuba Pavlović bio inicijator i osnivač kao predsednik opštine, nema obeležja – njegovog imena.
Ovaj tekst poslaću predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i čekam da se formira nova vlada i poslaću ministru kulture koji bude izabran.
Sadašnji gradonačelnik Šapca Aleksandar Pajić i predsednik gradske skupštine Nemanja Pajić ne znaju da je Ljubomir Pavlović bio predsednik opštine ne svojom voljom a pre toga direktor šabačke gimnazije. Svi ostali članovi gradske skupštine nisu Šapčani osim Blaže Kneževića, trebali bi da se edukuju i da pročitaju knjige: „Znameniti Šapčani i Podrinci“ autora Branka Šašića i knjigu „Priče iz Rabadžijskog šora“ autora Stane Munjić i Slavka Bogojevića. Iz pročitanih knjiga saznali bi ko je ko u Šapcu bio i kakvu je funkciju imao. Pored ovoga navedenog neizmerno se zahvaljujem Žani Vojinović, Dani Markovskoj koje su u lokalnom listu „Glas Podrinja“ detaljno i istinito pisale o Ljubi Popoviću. Pored njih zahvaljujem se gospodinu Mijuškoviću koji je u centru Šapca izložio fotografije znamenitih Šapčana i Podrinaca a pored ostalih i znamenitog Šapčanina Ljubomira Pavlovića. Hvala svima koji su pisali o znamenitim Šapčanima i njihovim delima, koji su obeležili Šabac za sva vremena, njihova dela su ostala u Šapcu ovekovečena.
Pored svega što je učinio za Šabac pokrenuo je i osnovao nedeljni list „Istina“ 8. marta 1931. godine u kojem su sarađivali studenti, radnici i poznate ličnosti Šapca. U ulici Vlade Jovanovića br. 31 u skromnoj kući stanovao je sa mnogobrojnom porodicom. Bio je jedan od „najbogatijih“ Šapčana. Njegovo bogatstvo nije se ogledalo u imovnom stanju – imovini i novčanim sredstvima, već u velikom broju dece kojih je bilo jedanaestoro. U maloj skromnoj kući deca su spavala u jednom krevetu po dvoje. Gimnazijsko obrazovanje stekao je u Valjevu i Kragujevcu. Kao maturant učestvovao je u kratkotrajnom srpsko-bugarskom ratu 1885. godine a 1886. upisao se u Višu školu odabravši odsek prirodnih nauka. Od velikog broja profesora koje je slušao na Prirodno-matematičkom odseku Filozofskog fakulteta najveći uticaj na Ljubu Pavlovića imali su profesori hemičar Sima Lozanić, geolog Jovan Žujović a od gotovo presudnog značaja bilo je Ljubino poznanstvo sa zemljakom Jovanom Cvijićem, koji je samo godinu dana ranije od Ljubomira Pavlovića završio studije u Velikoj školi. Posle završenih studija Ljubomir Pavlović vratio se u Valjevo i 1889. godine postao suplent niže gimnazije u Valjevu. Probuđenog interesovanja za nauku, za svoju profesorsku tezu uzeo je geološko istraživanje planine Vlašić sa ograncima u zapadnom delu Srbije. Uspešno odbranjena teza i objavljen rad u časopisu za geologiju (Geološki anali Balkanskog poluostrva), doneli su ugled profesoru Pavloviću u sredini u kojoj je započeo profesorsku i naučnu karijeru. Po isteku suplentskog staža, postavljen je 1892. godine za profesora Užičke gimnazije gde mu je u prvom i drugom razredu Realke (gimnazije) učenik bio Dimitrije Tucović. Od 1894. godine do 1899. godine ponovo je profesor u Valjevu, ali rešen da se posveti geografskim istraživanjima. Na to je uticao Jovan Cvijić pozivom o izučavanju sela, a da bi to postigao profesor Ljubomir Pavlović prihvatio se dužnosti školskog nadzornika, najpre za okrug valjevski a zatim i okrug šabački. Obavljajući ovu dužnost ostao je u lepoj uspomeni savremenika, a prema mišljenju šabačkog profesora Žike Popovića, poslužio je Branimiru Ćosiću za lik školskog nadzornika u romanu „Pokošeno polje“. U školu se vratio u jesen 1903. godine kada je postavljen za profesora šabačke gimnazije, koja se do te godine zvala gimnazija Gospodar Jevrema Obrenovića. Ljubomir Pavlović bio je većnik Drinske banovine u Sarajevu, 1931. godine. Ugledan i cenjen mimo svoje volje izabran je za predsednika šabačke opštine 1929. godine. Neko vreme bio je stalni saradnik Srpske kraljevske akademije. Ljubomir Pavlović dva puta se ženio. Prvi put 1890. godine sa Ljubicom Jovanović, ćerkom Radomira, sa kojom je imao 11 (jedanaestoro dece): Olgu 1891, Ružu 1894, Živorada 1893, Radoslava 1890, Vidosava 1899, Milana 1900, Milicu 1904, Dragoslava 1906, Vojislava 1908, Danicu 1910 i Darinku 1913. Dvoje dece sin Živorad i ćerka Vidosava rano su umrli. Kada je zapaljen Šabac 1914. godine od Austro-Ugara majka Ljubica iz Šapca krenula je u bežaniju – zbeg pešice i stigla sa osmoro dece u Leskovac. Ljubina supruga, majka devetoro dece umire u Leskovcu od pegavog tifusa. U to vreme Ljubomir Pavlović sa najstarijim sinom Radoslavom (studentom pariske Sorbone generacija 1.300 kaplara) prolaze Albansku golgotu. Majka Ljubica supruga Ljube Pavlovića sahranjena je na Srpskom groblju u Leskovcu i kada se završio prvi svetski rat suprug joj diže spomenik, gde i danas počiva. Iz svega izloženog želja mi je da gradonačelnik Aleksandar Pajić i njegovog bliskog saradnika Nemanju Pajića da postupe čovečno, humano, istorijski opravdano i da ne ignorišu moju potrebu da i moj deda Ljubomir Pavlović ima svoje obeležje, kao što imaju i drugi zaslužni Šapčani i Podrinci.
Očekujem da ću uskoro biti obavešten od gradonačelnika ili predsednika skupštine Šapca odgovorom.
P.S.
Ovaj tekst uručiću i predsedniku Srbije Aleksandru Vučić
Profesor Pavle Pavlović Paja „Labud“