SA SLOBODANKOM RAKIĆ ŠEFER POVODOM IZLOŽBE „TATINE PRINCEZE“
Akademska slikarka Slobodanka Rakić Šefer, magistar slikarstva i šabačka gimnazijalka, od 25. jula do 5. avgusta u Galeriji „Singidunum“ u Beogradu priredila je 101. samostalnu izložbu. Šapčanka rođena u Duvaništu u Mačvi prvi put se predstavila publici nakon četiri godine i izuzetnog ciklusa posvećenog vinovoj lozi i grožđu. Prodajnu postavku, „Tatine princeze“, otvorio je akademski slikar i Mačvanin Nenad Stanković. Povodom izložbe, koja je obuhvatila 24 slike različitih formata i privukla veliki broj posetilaca, razgovarali smo sa poznatom umetnicom.
– Svije gospođice slikate već petnaestak godina. Zašto?
– Tačno je da petnaestak godina slikam devojčice, gospođice, naše princeze. Nisam imala želju da od njih razvijem ciklus već sam ih radila spontano, iz duše, za sebe i druge koji su dolazili u moj atelje. One su brzo od mene odlazile, jer je svako u njima prepoznavao svoju kćerku, sestričinu, kumicu, unuku… Zbog toga sam ih svaki čas slikala, na sopstvenu radost a drugima na zadovoljstvo. Bile su to moje likovne igre obogaćene znanjem i iskustvima stičenim dugogodišnjim radom na drugim ciklusima.
„Tatine princeze“„Tatine princeze“
Umetnike Gospod penzioniše
– I u penzionerskim danima neumorno radite?
– Onaj ko se ozbiljno bavi umetnošću, kome ona nije samo profesija već i način života, taj nikada ne ide u penziju. Njega Gospod penzioniše. Jednostavno ga uzme k sebi, da ga odmori. Tako će biti i sa mnom. Administrativno penzionisanje meni se desilo pre 7-8 godina. Tada sam prvi put u životu počela da dobijam redovna mesečna primanja, dovoljna da platim infostan i isfinansiram slikarski materijal na mesečnom nivou. Za ostalo, moram da se sama pobrinem.
– Vaše princeze afirmišu ženstvenost i starijim generacijaama bude sećanja, a mladima otkrivaju da su i njihove bake „terale“ modu i u vreme veštačkih materijala pričaju o svilenim haljinama, snovima i odrastanju sadašnjih penzionerki?
– Ja ne znam zašto sam godinama u debelim fasciklama sakupljala novinske isečke sa haljinama, torbicama, tašnama, nakitom, bočicama parfema, cipelama, sandalama, razne fotografije sa venčanja seoskih i gradskih nevesti, prelepe glumice koje su pozirale u neobičnim pozama? U te fascikle trpala sam ženstvene modne detalje koje sam nalazila po raznim časopisima. Mogla bih dugo da nabrajam imena dizajnera od kojih i sada uzmem cipelice, sandalice, tašnice, kišobrane, a onda ih na svoj način obradim, dodam i oduzmem, stavljam u kontekst i u kompoziciju koja mi odgovara kako bi postale potpuno moje.
Detalj sa otvaranja izložbe (snimio: Slobodan Vučićević)
– Svaka žena ima svoj fetiš a parfemi su Vaša slabost, zar ne?
– Imam lični žal za prekrasnim francuskim, sad već nepostojećim parfemima, pa sam možda na slikama jedino bočice parfema ostavljala autentičnim. A umela sam da odaberem najbolji, onaj koji se stapao sa mojom kožom kao da sam sa njim rođena. Bio je to parfem “Merlin Monro”. Bio je čudesan, prava senzacija! Pojavio se početkom devedesetih godina prošlog veka, a više od dve decenije na njemu je radio veliki tim stručnjaka, tehnologa, biologa, konsultanata. U Parizu sam kupila dva od po 100 ml, a sledeća dva u Frankfurtu, jedan čak na našem aerodromu. Zbog njega su me zaustavljali na ulici, po prodavnicama i poštama, a kad bih prošla stepenicama Radio Beograda svi su bili ushićeni.
Ispričaću interesantan detalj, koji do sada nikada nisam. Bila sam 1995. u Izraelu na Svetskom kongresu anesteziologa. Na aerodromu u Tel Avivu, presrećna, vidim ceo red bočica mog omiljenog parfema. Jedva sam čekala da prođem aerodromsku kontrolu i uzmem nekoliko. Ali, carinik je bio dosadan i spor, svakome je postavljao suvišna pitanja. Nisam mogla da ga preskočim, iako sam ga molila da odem i uzmem parfem i ponovo se vratim. Srce mi je ubrzano kucalo, jer sam videla Palestinku koja se od police sa parfemima nije pomerala. Iako je carinik rekao da ih ima koliko hoću, dogodilo se onako kako mi je intuicija projavila: Palestinka je pred mojim očima jednom rukom sručila ceo red poslednjih “Merilin Monro”! Molila sam potom radnicu free shopa da pretraži magacin. Svuda je trazila, ali nije našla ni jednu bočicu! I po evropskim aerodromima pravila sam potragu, ali bezuspešno. Saznala sam da je napravljeno samo dva miliona bočica, a ja sam potrošila – pet! Jednu praznu čuvam za uspomenu. Kasnije sam uspela da pronađem zamenu za “Merlin Monro”, ali čim je vlasnica umrla unuci su firmu prodali Kinezima pa to više ne liči ni na šta! Sve ovo, iz ličnog iskustva, ispričala sam da mlade gospođice ne bi bacale pare na skupe parfeme jer oni više ne postoje.
U Glogovcu: Slobodanka sa sestrama (i bratom) od tetke
– Vaše slike otkrivaju radost stvaranja i želju da se lepota čuva za generacije još nerođenih devojčica, ali i žal zrele žene za ličnim minulim vremenom?
– Na neki način to jeste žal za minulim vremenom. Srećom, i dalje postoje prekrasni dezeni materijala i firme koje šiju prelepe haljine, suknje, sakoe. Lično, nikad nisam volela firmiranu odeću, jer me je bio blam da nosim tuđe ime na sebi! Uvek sam sebe poštovala kao ljudsko, autohtono, od Boga dato biće. Čemu onda tuđe ime na meni kad imam i svoje ime i svoju ličnost!? U raznim slikama sa gospođicama često sam ubacivala crne, elegantne sandale sa belim tufnama koje je Merlin Monro nosila u nekom filmu, a nosila je često i tufnaste haljine koje i sama volim da nosim i da u njih oblačim moje gospođice.
– Imaju li, ipak, “Tatine princeze” šabački predznak?
– Moram da priznam da sve priče o mojim gospođicama potiču od našeg nadaleko čuvenog Šabačkog vašara. Kad sam se u V razredu doselila iz mog rodnog Duvaništa u Šabac, prvo i najveće čudo za mene je bio Šabački vašar. Pišem velikim slovom, jer je on za mene institucija a ne neki tamo zabavni park. Na mene su tada poseban utisak ostavile razne gospođice koje su se u šarenim haljinama i štiklicama šetale po vašarištu, sa drugaricom, sestrom, momkom. Prvi crtež koji sam nacrtala u svojoj OŠ “Vuk Karadzic” u Šapcu na času likovnog, kod nastavnika Brane Žabaljca, bio je baš Šabački vašar. Zadivljen mojom maštom i posvećenošću oko tih žena, gospođica i devojčica, on je takoreći ceo čas stajao pored mene i oduševljeno tražio da potpišem svoj crtež rađen tušem i perom. Verujte mi na reč, taj crtež je decenijama stajao okačen u školskoj zbornici, a nastavnik Brana ga odneo svojoj kući kada je penzionisan. Eto, to su te gospođice koje žive i danas u meni, a predstava o njima nikada neće odumreti.
– Vaše princeze su damice koje vole šeširiće i štiklice, ali i bakine ćilime i ručne radove, muziku i prirodu. Slika su lepog u svetu, koji to nije, a zašto su – tatine?
– Primetila sam da su bake prve upotrebile taj naziv, a onda očevi. I sama sam bila očeva miljenica i to mi se čini nekako normalno. Odrastala sam između preblagog oca i prestroge majke. Oni se nikad nisu slagali oko moga vaspitanja. Mome ocu nije bilo bitno šta ću završiti i čime ću se baviti, dok je majka očekivala da se bavim nekim javno priznatim radom ali ne i umetnošću. Verovali ili ne, ja sam od svog postanka znala, videla i stremila ka tome da postanem slikar. Vešto sam ih zavaravala, jer sam još iz polovine predmeta bila sjajna pa je majka verovala da nisam luda da izaberem umetnost. Zato mi je davala para koliko hoću da dođem u Beograd i kupim sebi sezonsku obuću, cipele, sandale, knjige, boje, četke, slikarski material … Njoj se činilo da me time vešto kupuje i usmerava, a ja sam se u sebi smejala i molila Boga da me prime na beogradsku Likovnu akademiju.
– Svaka generacija ima svoj put odrastanja. Može li današnja devojčica, u svetu koji starlete nudi kao uzore, da stasa u jaku ličnost, nežnu ženu i majku, u uspešnog stvaraoca?
– Mojoj generaciji bilo je poklonjeno sigurnije, srećnije i bezbrižnije vreme. Danas nisu bezbedni, ni prostor ni vreme. Vremena su opasnija, i roditelji moraju sa više opreza da motre na svoju decu, naročito na kćerke. Zato im poručujem: “Nemojte se zavaravati da će ih neko drugi usmeriti ka pravom cilju, poklonite vašim devojčicama svu brigu ovog sveta da ne bi ostatak života proveli u plaču i suzama! I na svojim slikama sugerišem da devojčice moraju da čitaju poeziju, da pokušaju da sviraju neki instrument iako neće biti muzičarke, da se bave gimnastikom iako neće biti Nađa Komaneči, da budu ispunjene raznim interesovanjima da ne bi pribegle tračerajima i ispraznostima društvenih internet mreža. Naravno da će vaše princeze lutati u svojim snovima, željama, ambicijama, ali to su one slatkasto bolne muke koje ne mogu da se preskoče. Morate im pomoći da se snađu. Ako im vi ne pomognete, aveti ulice uzeće svoj danak. Borimo se za njih, jer tako spasavamo i svoje duše. Drage tate, nemojte kupovati vašim princezama džipove, u njima izgledaju kao gumene beskrvne lutke, dajte im ljubavi, ispunite ih verom, obaspite ih pažnjom i naučite ih da budu ljudi. Da budu prave princeze, Božja bića od krvi mesa, bića ispunjena nežnošću, koja će Gospod blagosloviti!”
