Moje „bogohuljenje“ sa dubrovačkog Straduna!

Pisma čitalaca

Po običaju, godinama u ovo vreme lutam Dubrovnikom: stari „izdajnik“ i nepoštovalac „božanskih“ preporuka da se u Hrvatsku na letovanje ne ide. Rekoh sebi, pa što da ne, ipak si ti tradicionalista „na svoj način“: nedavno si posetio „četničku“ Banja Luku u kojoj ti je bilo prelepo, što ne bi opet otišao u „ustašiju“ na letovanje! Ovo, tradicinalista „na svoj način“ moram pojasniti: godinama posećujem mesta koja podsećaju na doba Juge – Dubrovnik i Sarajevo su mi omiljeni! Tako hoću, prija mi, bolje se osećam: u tim gradovima „čistim“ duh od naslaga koje stvara jad ove naše ustajale naci-klerikalne baruštine!

Pogled na Srbiju iz perspektive tih nostalgičnih mesta, tužan je: pored vas pločnicima i trotoarima hodaju osobe koje, ama baš ništa ne žele da znaju o turobnosti zajednice iz koje dolazite; suzdržani su od prezira i kritike. Ali, da se vratim naslovu. Proveo sam sedam dana u Dubrovniku i okolici! vozeći se svojim autom ŠA registracija i za to vreme video samo jedno vozilo registracija iz Srbije! Nije me to iznenadilo koliko svakodnevne vesti iz „satrapije“ o rekama ljudi koji čekaju da se poklone i poljube parče tkanine nazvane nekakvim „pojasom Bogorodice“ – u 21. veku! Vesti iz Srbije su prenošene satelitskim kanalima uz suzdržane komentare o „konzervativnoj revoluciji“ koja se odvija u Srbiji, na putu u Srednji vek! Ali, ja bih rekao da je to jedan režirani „političko-komercijalni trenutak“ pao na plodno tle: na unesrećeni plebs na kom se vekovima vežbalo zatupljivanje kritičkog duha.

Rekao sam u prethodnom tekstu da neću više ni reč reći o klerikalizaciji srpskog društva. Evo, držim reč jer, nisu ove kritičke rečenice o tome već o podlosti političke vlasti da iskoristi „stanje duha“ ovog plemena, umesto da ga prosvetljuje. Da „nesreća“ onih koje krivim za duboku duhovnu krizu ovog društva bude veća, za čitanje na letovanju izabrao sam (po drugi put) Ateološku raspravu,  Mišela Onfrea, modernog i uticajnog francuskog filozofa, predlagača oštre duhovne borbe protiv velikih monoteističkih religija. Sa tih stranica, pogled na našu stvarnost još je turobniji!

I, šta ima Stradun dubrovački sa zajedničkim komercijalnim poslovima Srpske pravoslavne crkve i države oličenim u parčetu fetiš-tkanine, prozvanim nekakvim pojasom. Pa ima, evo kako. Dubrovnik je mesto starine, vekovnih zidova i utvrda, uglačanih pločnika, apoteke iz 15. veka, mirisa ovozemaljskog i racionalnog ali i onog što je ljudska religioznost donela na svet: mesto katedrala, samostana, velelepne pravoslavne crkve! No, sve odiše zdravim duhom pa se čini da je i pogled sa Straduna lekovit: distancira od straha, zatucanosti, praznoeverja. Podstiče kritičko mišljenje ali koje nije neprijateljsko prema onima koji klanjaju nad parčetom tkanine, no jeste prema onima koji kreiraju takvu sliku! Nema drugog utiska do onog da je to igrokaz političke vlasti udružen sa čelnicima političke crkve jer, mnogo je ovih dana teških autogolova vlasti i treba ih neutralisati što pre – neka košta šta košta, jeste parče tkanine ali je i „pojas“ za spasavanje.

Zato smatram da je ovo „bogohuljenje“ sa Straduna lekovito: ne leči visok pritisak, ishemije, reumu… ali je dobro za ljudski duh. Jačajte svoj duh i bogatite svoj duhovni svet (što bi rekli popovi, krepite se) dobrom knjigom, razgovorom sa prijateljem, posetom pozorištu, izložbama pa i pijenjem kafe na pločnicima Dubrovnika (predlažem „Revelin“, Vrata od Ploča!) Nema pomoći od praznoverja – ono ljudsko biće razočarava i osiromašuje.

Još ovo da dodam. Kako kaže politička teorija a i praksa, oni koji kradu i zloupotrebljavaju političku vlast, teško da se mogu spasiti nedaća koje donosi zakon kad za to dođe vreme – nema tog pojasa. S toga, ako ste bili namerni sebe spasavati ovim „pojasom lažnjakom“ koji ste uzeli pod rentu na nekoliko sedmica, bojim se da to nije taj pojas. Ta „pravoslavna indulgencija“ (otkup greha u Rimokatoličkoj crkvi do Martina Lutera i nešto kasnije), nije bogougodno delo, pitajte časne sveštenike Srpske pravoslavne crkve, nemate pojma koliko ih je!

Dubrovnik, 10.06.2026.

Autor: dr Zoran Todorović, profesor