U Šabac smo se doselili moji roditelji i ja kao devetomesečna beba. Uselili smo se u iznajmljen stan porodice Škulić u Karađorđevoj ulici broj 17. Na ulazu u dvorište, sa desne strane je bila pinterska radnja, burad je pravio i na ulici, pa smo mi deca uživali gledajući. Sa leve strane bile su apoteka Laze Lazića, poslastičarnica vlasnika Asana, berbernica brice Paćeta…
Ulaz u dvorište je bio kroz haustor sa velikim kolskim ulazom. U haustoru je sa leve strane bio ulaz u stan na spratu u kome su stanovale učiteljice Poleksija Savić i Mileva Ćurčić. Pola, kako smo je zvali, bila je rođena 1900. godine i tada je već bila u invalidskoj penziji, jer je bolovala, kao mlada od tuberkuloze. Mileva, koja je rođena 1915. godine bila je u radnom odnosu. Obe su prešle 1956. godine u Beograd, napravile su stan u potkrovlju zgrade u Kursulinoj 12, gde su živele sve do smrti.
Po izlazu iz haustora sa leve strane, malo uvučen, bio je stan u kome je živeo bračni par krojača Ljubiša i Jela. Mislim da nisu imali dece.
Sa desne strane je bila omanja kućica u kojoj je stanovao harmunikaš Obrad.
Na dalje, sa leve strane se nalazio ulaz na sprat u kome je živela porodica Škulić, Cale i Bosa sa decom Marijom i Branom. Pored stana na tavanu je Brana imao svoju radnu prostoriju od dasaka, koja je iznutra bila oblepljena posterima filmova, koji su se prikazivalu u biskopu preko puta. Imao je unutra svoj radni sto i tu je provodio veliki deo svog slobodnog vremena. Marija se udala za Budu Babovića i odselila se u Beograd. Brana se oženio sa Polkom, koja je radila u pošti preko puta,a 1959 dobili su sina Loleta, koji je kao mlad poginuo u saobražnoj nesreći na motoru na putu za more. Brana je imao prvo bicikl sa motorom koji se zvao Soleks, a zatim je kupio Vespu. Družio se sa nastavnikom fiskulture Perkanom, koji je vozio mali sportski motor marke Parila. U dvorištu su imali i dva psa, mužjaka koji se zvao Činč i ženka Lesika. Posle rušenja njihove kuće, Brana i Polka su napravili novu kuću, gde sam bio kod njih u gostima jedan dan na ručku, sa mojom novom suprugom i Milevkom Ćurčić, davne 1985. godine.
U sledećem stanu sa leve strane u visokom prizemlju je bila moja porodica Stojićević. Otac Aleksandar je radio u Obnovi, koliko znam bio je jedan od osnivača, inače je po zanimanju bio krznar. Na posao je išao jednim starim teškim biciklom, koji sam ja kada sam malo odrastao ganjao po dvorišnoj kaldrmi vozeći se na jadnoj pedali, a kasnije sam proturao nogu ispod rama i tako ga vozio. Kada su videli da sam savladao vožnju Pola i Milevka su mi kupile bicikl, za koji sam još bio mali, ali sam ga vozio. Moj otac je bio iz Velike Vranjske, pa je jednom došao na ideju da odemo on i ja do dede i babe u Vranjsku. Nekako smo otišli i vtratili se, ali sam se prilično nažuljao, pa neko vreme nisam vozio bicikl. Dobio sam brata 1953. godine u decembru. Godine 1958. moji roditelji su se razveli, nas dvojica smo pripali majci i odselili smo se u Zemun, gde je porodica moje majke bila kolonizovana posle rata iz Like.
Sledeći stan u visokom prizemlju bio je izdat Miliću i Gini. Milić je bio strasveni pecaroš i često me je vodio na pecanje.Ovaj sport mi se nikada nije dopao, jer se gubilo mnogo slobodnog vrenena. Sada živim na Srebrnom jezeru i svi mi se čude što ne pecam, ali se zato kupam, što je lepše.Koliko znam nisu imali dece.
Poslednji stan u nizu sa leve strane je bio stan u kome je živela porodica Škorić. Imali su sina Mileta, koji je bio stariji godinu dana od mene, tako da je ranije pošao u školu.Kad sam to video, a znao sam da čitam i pišem, tražio sam od majke da i ja pođrm u školu, iako je nastava već počela. Naravno, to je završila Pola za svog ljubimca Miću, kako su me zvali, iako se zovem po dedi Dragomir, preko svoje prijateljice, učiteljice Nate, koja je stanovala preko puta, upisala u osnovnu školu Laza Lazarević.. Škorići su se ubrzo odselili, tako da je druženje Mileta i mene prekinuto. Iz škole se se sećam samo nekoliko drugova Radomira Žakule iz moje ulice, Nikole Sudžuma, čiji je otac radio u Miliciji, Slobodana Jekića i jedne Jelice, čije sm prezime zaboravio. Sa fakulteta znam pokojnog Dragića Soldatovića.
Poslednja prostorija u nizu sa leve strane je bila radionica koju je zakupio Sveta Popović, električar iz Mišara, koji je radio u Budućnosti, a ovde radio u slobodno vreme. Inače je imao bicikl sa sportskom guvernalom u obliku ovnovskih rogova, na kome me je često vozio.
Pred kraj školske godine prvog razreda, došla nam je u posetu mamina sestra od strica, Dara iz Like. Pred kraj maja, Dara odluči da ide u Liku kod svjih. Poželeo sam da idem sa njom, ali školska godina još traje. Opet na scenu stupa Pola i učiteljica Nata i ja odlazim sa mojom tetkom Darom u Liku. Tamo mi se mnogo dopalo, pa sam sledeća leta provodio i Lici. Sveta, ili Brkonja kako sam ga zvao, se oženio mojom tetkom Darom, kada smo se vratili iz Like.
U podrumu ispod naših stanova visokog prizemlja protezao se podrum, u kome je neka firma držala zimnisu, kisele krastavce i paprike, kiseli kupus itd. Mi smo kao deca imali običaj da se ponekad poslužimo po nekim kiselim krastavcem.
Dvorište je bilo kaldrmisano pravom tuirskom kaldrmom, a tu je Đuka parkirao svoja drvena kolica sa jednim metalnim točkom.Kolica su bila masivna, ali sam ja uspevao da ih guram kroz celo dvorište, uz strašno tandrkanje točka, sve dok se ne umorim, ili se neko ne pobuni zbog velike buke.
Sa desne strane dvorišta u dnu su bili svinjci i šupe. Dvorište je bilo ograđeno zidom od cigala iza koga je bila velika bara, koja je sada pretvorena u naselje.
U susednom dvorištu, broj 15, na ulici je bila apoteka Laze Lazića, a udvorištu je u svojoj kući živela porodica Lazić,otac Laza, apotekar od pre rata,njegova supruga Olga i ćerka Leca. Leca se udala za profrsora elektrotehnike Husniju Kurtovića i otišla u Beograd u ulicu Nevsinjsku. Posle Lazine smrti kod nje je otišla i Olga. Inače Leca i Husnija su dobili ćerku Koranu. Apotekar Laza je pre rata vozio automobil Dodž, tako su mi pričale Pola i Milevka. Inače je on bio moj glavni lekar, kad bih se posekao, ili ozledio, a jednom sam prosuo pri oblačenju džezvu sa vrućom vodom i opekao list noge, on bi došao i uz rečenicu: Na psu rana, na psu i zarasla“, sve to lečio. U toj apoteci radila je i apotekar Desa Tufegdžić, koja je sa mužem, koji je dobio posao u Beogradu, prešla u Beograd sa dvoje dece.
Ovih ljudi, starih stanovnika Šapca, kao i njihovih kuća više nema, ali je tu hotel Sloboda.
Dipl inž. geodezije Dragomir Stojićević
Naslovna fotografija: s leva: nepoznat, apotekar Laza Lazić, nepoznat, Cale Škulić, nepoznat i Pola Savić