Krajem meseca maja 1958. godine, posle završenih takmičenja osnovnih i srednjih škola, povodom Dana mladosti 25. maja, ja sam za svoj rad u školi i van školski rad sa učenicima OŠ „Vuk Karadžić“, dobio moju prvu nagradu i priznanje, koje se i danas sećam. A od vremena kada sam nagrađen, prošlo je 63-tri godine, a to u knjizi „100 godina osnovne škole „Vuk Karadžić“, autor knjige mr Milan Jevtić Fakir, tada direktor šabačkog Muzeja piše: Polovinom 1958. godine NOO u Šapcu za izvanredan rad u školi i van školskim aktivnostima sa učenicima, nagradio je novčanim nagradama i pismenim pohvalnicama više prosvetnih radnika šabačke Opštine. Među tim prosvetnim radnicima iz OŠ „Vuk Karadžić“ nagrađeni su: Boško Mijić i Dušan Vuković učitelji i Pavle Pavlović, kome je uručena pismena pohvalnica. Sledeće školske 1958/59 godine, dobio sam vojni poziv, da se prvog oktobra 1958. godine, da se javim na odsluženje vojnog roka u Zadar, ŠRO (škola rezervnih oficira) zemaljska artiljerija, VP-5835. Do tog mog odlaska na odsluženje vojnog roka, školske 1958/59 godine, od 6. septembra 1958. u školi „Vuk Karadžić“ sam radio do 30. septembra 1958. godine. Moj odlazak i ispraćaj u vojsku JNA sa šabačke železničke stanice, ispratio me je veliki broj učenika OŠ „Vuk Karadžić“, kojima sam školske 1957/58 godine držao časove fizičkog vaspitanja, a ispraćaj je bio veličanstven i nezaboravan. Posle moje prve uspešne godine u prosveti i uspeha koji sam postigao posle završetka proslave Dana mladosti 25. maja 1958. godine, na igralištu FK „Mačve“ prišao mi je, tada direktor Hemijske škole „Boris Kidrič“ Veselin Tomašević čestitao mi je i rekao: „Da su moji učenici iz OŠ „Vuk Karadžić“, bili najbolji, od svih učenika osnovnih i srednjih škola u izvođenju sletskih vežbi i ponudio mi je da pređem u hemijsku školu „Boris Kidrič“. Direktoru V. Tomaševiću sam se zahvalio i rekao sam, da sam stipendista Opštine Šabac, i da imam obaveze prema Opštini Šabac, još jednu školsku godinu, a u međuvremenu ću najverovatnije dobiti poziv za odlazak u JNA, na odsluženje redovnog vojnog roka. Tada, u to vreme osnovne škole je finasirala Opština, a srednje škole su bile na budžetu Sreza. Vesa Tomašević je posle toga, našeg razgovora, nekoliko puta je dolazio kod mene u stan u Masarikovu ulicu broj 44, da ću doći u hemijsku školu. Tada njegova želja i kombinacija u vezi mog prelaska u hemijsku školu, nisu se ostvarile, jer sam dobio vojni poziv za odlazak u JNA, na odsluženje vojnog roka. Odsluženje vojnog roka u ŠRO – JNA, trajalo je 11. meseci, a ja sam u vojsci trebalo da budem od 1. oktobra 1959. godine do 30. septembra 1959. godine. Dok sam bio na odsluženju vojnog roka u Zadru, prvih 6-est meseci u vojsci, direktor, tada hemijske škole „Boris Kidrič“ Veselin Tomašević, dolazio je nekoliko puta kod mojih roditelja da pita za mene. O tom njegovom interesovanju za mene, roditelji su me obaveštavali kada su mi slali pakete, putem PTT (pošte). Uz paket, uvek je bilo opširno pismo. Dok sam bio u vojsci nekoliko paketa, poslao mi je šabački fudbalsku klub FK „Trgovački“. Ispred FK „Trgovački“ zadužen da meni šalje pakete bio je legendarni Šapčanin Buda Gavrilović igrač FK „Trgovačkog“ inače brat poznatog ugostitelja Steve Gavrilovića Zeca u čijem se ugostiteljskom objektu održavaju mnogi važni i značajni jubileji. O ovome što pišem, mnogi poznati i zaslužni Šapčani su zaboravljeni od „NOVIH ŠAPČANA“, pa i Buda Gavrilović, ali Buda će biti ovekovečen, u mojoj knjizi „ŠABAČKE PRIČE II DEO“, koja je u pripremi za štampanje.!! 1958. godine kada sam bio na odsluženju vojnog roka u ŠRO (škola rezervnih oficira) u Zadru, bilo je 14-est kasarni svih rodova vojske. Verovatno razlog za veliki broj kasarni i vojske, bio je što je Zadar sve do završetka Drugog svetskog rata bio italijanski grad. Oko Zadra bio je urađen zid, poput Kineskog zida. U Zadarskom zidu, bilo je urađeno nekoliko velikih prostorija, magacina koja je vojska JNA koristila za skladišta oružja i hrane. U jednoj od tih prostorija kiselio se kupus, turšija i čuvale su se u džakovima velike količine geršle. Sećam se u ŠRO, kasarni – zemaljske artiljerije pripremljenu kuvanu geršlu za ručak dobijali smo tri pita nedeljno?!? U Zadru poznata naselja bila su: Bokanjac, Punta – Amika čuvena zadarska planina, Kornat – Kornatska ostrva i naselje Arbanasi. Kada je Albanija bila pod upravom Italije, italijanske vlasti veliki broj Albanaca su naselili u Arbanase. Zadar. U tom naselju je živeo jedan od najboljih košarkaša Socijalističke Jugoslavije poznat i u svetu Josip Đerđa. Do kraja Prvog svetskog rata, Zadar je bio glavni grad Dalmacije. Od 1918. godine do 1945. godine bio je pod upravom italijanske vlasti 1945. godine Zadar je bio oslobođen prisajedinjen Jugoslaviji. Zbog velikog broja svih rodova vojske u Zadru, koji su bili smešteni u 14 kasarni, vojnici samo iz dve kasarne, jedan određeni dan u nedelji, imali su izlazak u grad a dan u nedelji se nije menjao sve vreme dok su bili na odsluženju vojnog roka. Međutim, vojnicima u Zadru koji su bili na odsluženju vojnog roka: u školi rezervnih oficira: zemaljske artiljerije, i „PA“ (protiv avionske artiljerije) imali su određena dva dana u nedelji. Dani su bili: subota od 14 časova do 23 časa, a nedeljom od 9 časova do 21 čas. Pri izlasku u grad, dežurni oficir, posebno svakog vojnika je kontrolisao, da li mu je vojnička oprema uredna i čista, od čizama, vojničke opreme, bluze šinjela i da li na opremi nedostaje neko dugme, da u kapi šajkači ima igla sa namotanim koncem, u džepu ogledalce i češalj. U zemaljskoj artiljeriji od obuće imali smo čizme, a umesto čarapa na nogama kada smo obuvali čizme imali smo „šuferice“ (šuferice su bile četvrtasto belo platno „amerikan“ određenih dimenzija. Sa „šufericama“ su se omotavale noge i čizme su se obuvale. Bilo je u Zadru, dežurnih oficira, koji su vojnike prilikom izlaska u grad izluđivali da li su „šuferice“ čiste. Ako utvrde da je „šufeica“ „prljava“, vojnik nije mogao da ide u grad, ostajao je u kasarni. Mi, vojnici smo se dovijali i kupovali smo belo platno za „šuferice“ i toga dana, kada smo imali izlazak, u čizmama smo imali uvek čiste „šuferice“. Niko u gradu od nas vojnika, nikada nije sam, uvek nas je bilo zajedno po dvoje-troje, nekada i više. Meštani Zadrani, nisu nas baš voleli!! Škola rezervnih oficira trajala je 6 meseci, a onda su nas slali u prekomandu u sve gradove, republika celovite Jugoslavije. Jedva smo čekali da odemo iz Zadra u prekomandu u koji ćemo grad ići u prekomandu iz Zadra, znali smo nekoliko dana pre polaska. Mi vojnici iz te klase organizovano smo iz Zadra do Rijeke išli brodom, a od Rijeke išli smo železnicom u gradove mesta, Jugoslavije, gde smo bili raspoređeni. Po završetku škole rezervnih oficira (ŠRO) u Zadru imali smo čin potporučnika. Iz Rijeke, ja i moja dva druga, jedan iz Beograda, drugi iz Aleksinca, pošli smo vozom u Užičku Požegu, via, Zagreb, Vinkovci, Ruma, Beograd, gde smo raspoređeni da nastavimo vojnu obavezu u Artiljerijskom puku na haubicama topovima 155 mm. Ja, kada sam čuo da sam raspoređen u Užičku Požegu setio sam se priče mog oca pred moj odlazak u JNA. Priča se odnosila na njegovog oca, mog dedu Ljubomira Pavlovića. U Prvom svetskom ratu, Ljubomir Pavlović, bio je načelnik vojne uprave u Užičkoj Požegi, sa sinom Radoslavom generacija 1.300 kaplara, studentom Pariske Sorbone, preživeli su „Albansku golgotu“ a pre proboja Solunskog fronta Ljubomir Pavlović radio je u vojnoj pošti Drinske divizije, kada sam ja čuo da sam raspoređen u Užičku Požegu, setio sam se mog dede Ljube i pomislio SUDBINA!? Dok smo putovali iz Rijeke prema Beogradu, dogovorili smo se da Beograđani i kolega iz Aleksinca, ostanu u Beogradu, kod njega Beograđanina, a ja iz voza u Rumi sići i otići u Šabac. Dogovor je bio, da se posle tri dana nađemo na beogradskoj železničkoj stanici, i vozom – „ćirom“ zajedno krenuti u Užičku Požegu i javiti se u Vojnu poštu, jedinici gde smio raspoređeni. U dogovoreno vreme iz Šapca dolazim na beogradsku železničku stanicu, mojih drugova nema. Naime, oni nisu ispoštovali dogovor u Beogradu se nisu zadržavali i produžili su za Užičku Požegu i pre mene tri dana stigli u vojnu poštu u Užičku Požegu. Moje zakašnjenje od tri dana nije imalo po mene nikakvih posledica. Međutim, moja dva drugara iz vojske, iz Zadra, dogovora u vozu za mene kao ljudi više nisu postojali iako smo bili u istoj vojnoj jedinici – divizionu zajedno pet meseci do kraja odsluženja vojnog roka u JNA. Moj odnos prema njima, zapazile su aktivne vojne starešine oficiri, da sa njima ne kontaktiram i negovorim, i razlog tog mog odnosa prema njima?? Ja sam odgovorio da nisu nikakvi karakteri, a da je ratno stanje oni bi me izdali!! Vojne jedinice u Užičkoj Požegi bile su: Artiljerijski puk i AID (Artiljerijski izviđački divizion). Gde god kreneš iz Šapca i dođeš u bilo koju sredinu i bilo gde, uvek sretneš nekoga iz Šapca i okoline. Naime u Užičkoj Požegi aktivna vojna lica, na službi u JNA bili su: iz sremskog sela Klenka, major Čudić i kapetan Malešević, koji je jedno vreme u vojnoj službi u JNA i bio u Šapcu u VP-7716, koga sam ja, njega i njegovu porodicu poznavao jer su bile moje komšije u Šapcu, u Masarikovoj ulici, gde sam i ja tada stanovao. Užička Požega je malo živopisno mesto kroz koje protiče reka Skrapež i uliva se u reku Đetinju koja se nalazi u blizini Užičke Požege. Užička Požega nalazi se na magistralnom putu Čačak-Užice. Kasarna u Užičkoj Požegi gde sam služio vojni rok, nalazila se u blizini reke Skrapež. U krugu kasarne nalazilo se fudbalsko igralište propisanih dimenzija, rukometno i odbojkaško igralište. Aktivne starešine bile su vrlo zainteresovane, da se vojnici bave sportom i da u slobodno vreme igraju utakmice između sebe u fudbalu, odbojci i rukometu. U vreme praznika igrale su se utakmice u fudbalu između vojne ekipe i fudbalskog kluba FK „Sloge“ iz Užičke Požege. U to vreme u Užičkoj Požegi, bila je poznata fabrika konzervi, voća i povrća „Budimka“, koja je dobila naziv po jabuci „Budimki“, gde se plantaže, voćnjaka te sorte jabuka – budimke. Kada se brala jabuka budimka, za vreme vikenda, posebno nedeljom, vojska je išla da bere jabuke da pomogne lokalnom stanovništvu, volonterski. U Užičkoj Požegi, van kruga kasarne nalazio se Vojni dom u centru Užičke Požege gde su se održavale igranke. Ulaz je bio slobodan za vojna lica i za građane stanovnike Užičke Požege. Dok sam ja bio vojnik u Užičkoj Požegi incidentnih situacija nije bilo. Meštani su cenili i poštovali vojsku.
-NASTAVIĆE SE-
Pavle Pavlović-Paja „Labud“
