Moja Mačva zablistala i na poljima lavande u Tamnjanici

SA SLOBODANKOM RAKIĆ ŠEFER O NOVOJ SLIKARSKOJ ČAROLIJI

Slobodanka Rakić Šefer (1953), prvi šabački magistar slikarstva i dobitnica najprestižnijeg priznanja u srpskoj kulturi, Vukove nagrade za 2020. godinu, pretprošlog septembra predstavila se Šapčanima 102. samostalnom izložbom pod nazivom „Grožđe nam je opet rodilo“. Sa umetnicom, samosvojnog likovnog izraza i zrelog načina promišljanja, sa Mačvankom rođenom u selu Duvaništu i Šapčnakom po školovanju, razgovarali smo na Svete vrače Kozmu i Damjana, u nameri da saznamo šta novo radi.

– Da li ste i dalje u koloritu i mirisu grožđa i vinove loze, u čipki detinjstva provedenog u Mačvi, ili ste u nekoj novoj slikarskoj čaroliji?

– Već nekoliko meseci slikam lavandu. Da ste me pre pola godine pitali zašto je ne slikam ili da li ću nekada slikati, ne bih imala odgovor. Iako volim biljke, odrasla sam među njima i bez njih ne bih mogla da zamislim svoj život, priznajem da sam lavande doživela vrlo lično i na neobičan način. Decenijama sam gajila blizu 70 prelepih belih ruža u žardinjerama ispred stana. Toliko volim bilje da sam 1996. godine dobila nagradu, malog bronzanog “beogradskog dživdžana”, za najlepšu terasu na Voždovcu.

Ruže su međutim tražile puno nege i vremena, a ja sam ga imala sve manje i polako sam odustajala od njih tražeći nešto lakše za održavanje. Jednog proleća sam posetila Sajam cveća u parku kod Manježa, i zaljubila se u jedre i lisnate lavande. Poverovala sam kako bi to mogla da bude dobra zamena za ruže a koštalo bi me manje vremena. Kupila sam osam saksija lavande i u dve svoje žardinjere posadila po četiri, tik ispred trpezarije i dnevne sobe. Druge dve žardinjere nisam dirala, jer su tamo već bile zasađene aronije i ribizle.

– Kakav je bio prvi susret sa tom sredozemnom biljkom iz porodice Mente, uglavnom ljubičastih cvetova, koja uspeva u celom svetu a svojim mirišljavim uljem naročito raduje žene?

– Nisam mogla ni da pretpostavim šta će se desiti. Lavande su se lako i brzo primile i za kratko vreme narasle do plafona moje terase, sasvim do krova, jer im je zemlja očigledno bila povoljna. I ne samo to, počele su da se šire na sve strane i da smetaju jedna drugoj. Bila sam zatečena ogromnim grmovima lavandi koji su mi zaklanjali svetlost od kraja maja do polovine septembra. U pola stana bio je potpuni mrak pa je neprekidno bilo upaljeno svetlo, a lavande su bukvalno “uživale” u mojim žardinjerama. Imale su vodu, hranu, svetlost i stalno su cvetale a ja sam oko njih imala više posla nego oko ruža jer sam neprekidno seckala cvetove i stavljala ih u lanene torbe. Kada bih pošla u grad, poklanjala bih te mirisne torbe i neobičnim poklonom iznenađivala ljude.

– Da li ste ih i tada slikali?

– Nisam stigla da uživam u lavandama, da ih istinski doživim, niti da ih slikam. Prošle su kroz moj život brzo i na neobičan način. Odrekla sam se i njih, i od tada gajim prkos i posla imam mnogo manje.

– Kada ste se onda na umetnički način sreli sa lavandama?                   

– Početkom juna ove godine nazvao me direktor Saveta Likovne galerije RTS-a, Milivoje Pavlović, i ubeđivao da idem u likovnu koloniju Pigmalion – RTS koja se organizuje u Tamnjanici. Osnovao ju je slovenački biznismen Gorazd Čuk, koji je nažalost upravo preminuo. Nisam znala da to postoji, a nikad nisam čula ni za to selo. Nešto kasnije mi Aleksandra Jelisavac, pomoćnik direktora RTS-a, objasnila da je reč o prelepom mestu, koje ima čudesnu prirodu. Rekla mi je da su njegova meka brda obojena zlatnim smiljem, ljubičastim timijanom i lavandom, da je to dar Božji raj na Zemlji koji se obavezno mora videti. Odmah sam pristala. Nešto me tamo povuklo.

– I desilo se čudo, zar ne?  

– Odmah po dolasku u Tamnjanicu bila sam ushićena. Zaista je Bog, kada je vajao našu planetu, stvarao mesta za svaku tvorevinu. Čovek ili nije umeo ili nije znao ili je bilo u pitanju nešto treće, ne znam, ali je Tamnjanica tek poslednjih 20-tak godina dobila počasno mesto na karti Srbije. Njena meka brda poput somuna poređanih u pekari prekrivaju perunike, smilje, lavande, timijan, ruže, orasi, vinogradi …, a između su – pčelinjaci i voćnjaci! Kakva čarobna lepota! Kakav raj Božji! Ima nečeg sličnog sa mojom Mačvom, u delu od Lipolista ka Beloj Reci i manastirima Radovašnica i Petkovica, ka podnožju planine Cer.

– I tako su lavande, posle belih slika, pčela i medenih vajata, rajskih ptica, kuvarica, molitvenika, stolica, gospođica, vinove loze i grožđa, postale novi – deseti – slikarski ciklus Slobodanke Rakić Šefer?

– Tako je. Neka veza sa detinjstvom ponovo je zablistala u mojoj duši, sada obogaćena lavandom koju sam počela ozbiljno i da proučavam. Zaista sam opčinjena tom čudesnom biljkom, koja mi je otvorila sva svoja vrata. Saznala sam da su polja lavandi ozbiljne vazdušne banje za oporavak raznih pacijenata, da se zbog nje prave moteli i hoteli, da se između lavandi priređuju svečani ručkovi i večere, venčavaju mladenci, snimaju filmovi, da se tu spava, odmara, drema, jednom rečju, lavande su mesto odmora, dremke i oporavka. Kakav bogat sadržaj i kakva čarobna tema!? A za mene, to je pravi slikarski izazov. Čarolija, u koju sam tek krenula.

Živana Vojinović