U javnim raspravama o medijima, naročito kod nas, dominira jedno naivno uverenje: da se sloboda štampe meri time koliko su mediji formalno nezavisni. Ako nema cenzure, ako postoje istraživački tekstovi i kritičari vlasti, onda se sistem smatra slobodnim. Ali ta podela, cenzurisano vs. slobodno, već odavno ne opisuje stvarnost. Na Zapadu, mediji nisu slobodni zato što nema cenzure. Oni tako deluju samo zato što postoji kalibracija.
Kalibracija je suptilnija, stabilnija i moćnija od klasične cenzure. Cenzura zabranjuje. Kalibracija podešava: ton, okvir, vreme, dozu, pravce dozvoljenih sumnji. Ona proizvodi iluziju pluralizma, a održava strukturu konsenzusa.
Dok cenzura stvara strah, kalibracija stvara percepciju.
Percepcija kao politička realnost
Osnovna logika zapadnog medijskog modela jeste da percepcija prethodi činjenicama. Ono što dominira u javnom prostoru nije ono što je najtačnije, već ono što je kalibrisano da bude legitimno. Primer Srbije je školski: Bombardovanje rafinerije 1999. postavlja se kao „humanitarna intervencija“, a njena kasnija obnova (ili ruska investicija u energetske kapacitete) kao „geopolitički rizik“.
Narativ je važniji od činjenice.
Kalibracija je važnija od pragmatike.
Rascep između delanja i percepcije nije greška. To je funkcija sistema.
Dozvoljen i neefikasan disenzus
Jedan od najubedljivijih mitova o zapadnim medijima glasi: „Ali kod njih ima kritike! Ima istraživačkih medija!“
To je tačno, ali je njihova uloga pogrešno shvaćena.
Zapadni medijski sistem dozvoljava disenzus, ali ga istovremeno
obezvređuje, tempira i marginalizuje tako da nikada ne bude operativno opasan.
Ključni mehanizmi:
– kritika dolazi sa zakašnjenjem (kada više ništa nije ugroženo),
– kritičari su vidljivi, ali ne i uticajni,
– priznanja o greškama služe obnavljanju kredibiliteta, a ne promeni prakse,
– „izuzeci“ postoje samo onoliko koliko je potrebno da bi se očuvala iluzija slobode.
Jačina sistema leži upravo u tome što se ne plaši da dozvoli kritiku,
jer ona ne može da izmeni strukturu moći. Ona je ventil, ne pretnja.
Funkcija retrospektivne hrabrosti
Još jedan oblik kalibracije jeste hrabrost koja dolazi prekasno.
Posle Iraka, Avganistana, Libije ili Sirije, mnogi ugledni mediji objavljuju duboko samokritične tekstove. Ali kada?
Kada je politička cena već plaćena, kada su odluke već sprovedene, kada je šteta već nastala i kada više nema rizika da kritika promeni tok.
Retrospektivna kritika nije korektiv. Ona je ritualno pranje savesti.
Ona gradi imidž slobode, a ne njenu stvarnu snagu.
Zašto je kalibracija efikasnija od cenzure
Rusija, Kina, Turska i drugi evidentno nedemokratski sistemi pribegavaju cenzuri jer im je javni prostor manje važan za legitimitet.
Zapad, naprotiv, koristi medije kao centralno sredstvo političke proizvodnje konsenzusa.
Razlika je u dometu:
– autoritarne cenzure deluju unutar granica,
– zapadna kalibracija deluje transnacionalno, preko agencija, korporacija, digitalnih platformi i standarda informisanja.
Kada velike agencije postave okvir, on više nije zapadni. On postaje svetski okvir.
Tu se završava igra.
Da li postoji izlaz?
Ako je kalibracija toliko efikasna, postoji li način da se uopšte odupremo?
Prvi korak je upravo ono što smo u ovom tekstu pokušali da uradimo: razotkrivanje mehanizma.
Sve dok medijsku sliku sveta tumačimo kao niz pojedinačnih pristrasnosti i grešaka, a ne kao strukturu, ostajemo unutar okvira koji je sistem sam postavio.
Kada se mehanizam vidi, on gubi deo svoje moći.
Drugi korak je mnogo teži:
– formiranje paralelnih epistemičkih mreža — ne propagandnih alternativa, već izvora koji grade stvarno znanje:
– lokalni izveštaji, nezavisni analitičari, otvorene baze podataka, decentralizovani mediji, – profesionalne zajednice od poverenja.
Istina više ne može biti poverena jednoj strukturi.
Ona mora biti umrežena.
Zaključak
Suština nije u tome da li mediji lažu ili ne.
Suština je u tome da li sistem dozvoljava efikasnu istinu.
Zapadni mediji ne funkcionišu po logici represije, već po logici kalibracije.
Zato što je kontrolisana sloboda efikasnija od zabrane.
I dok god je percepcija važnija od realnosti, i dok god je kalibracija važnija od činjenica, biće moguće da agresor izgleda kao saveznik, a pomagač kao pretnja.
U takvom svetu, borba za istinu nije borba za više informacija, već za bolje instrumente čitanja stvarnosti.
(Lekcije iz Medijske pismenosti)
Jovica Radović
