Mnogo rada u loša vremena

ŽENE NA SELU, VESNA FILIPOVIĆ, SELO GORNjE NEDELjICE, OPŠTINA LOZNICA

Selo Gornje Nedeljice, udaljeno 13 kilometara od Loznice, na putu prema Valjevu. Smešteno je između reke Drine i epskog Cera, nadomak većeg i poznatijeg Brezjaka. Ovaj kraj u našoj zemlji je poznat i po tome što leži na svetski traženoj rudi litijum i naša država će uskoro, iz ovog dela Srbije, izmestiti brojna domaćinstva, da bi rudnik litijuma mogao početi da radi i da bi krenula njegova toliko tražena esploatacija. U Gornjim Nedeljicama posetili smo domaćinstvo Filipovića, za koje smo saznali da će to domaćinstvo ostati na tom mestu, iako će se oko devedesetak okolnih kuća izmestiti upravo zbog rudnika koji se uskoro otvara. U petočlanom domaćinstvu Filipovića, glavni pokretač je Vesna, koja pored supruga ima i dva sina blizanca od 15 godina i udatu kćer, koja je napustila domaćinstvo. Razgovor sa Vesnom je bio otvoren i na samom početku nam je dala do znanja, da njeno domaćinstvo proizvodi gotovo sve za svoje potrebe i da na taj način gledaju da uštede novac, jer sinovi su školarci, treba ih izvesti na put a danas ništa nije jeftino. Filipovići pre svega žive od uzgajanja cveća i imaju svoje plastenike. Jedan 24 metra, drugi 15 metara i oba su široka po 5,5 metara. Naravno, da je preko potrebno preko zime, ove plastenike dogrevati, da bi cveće moglo nesmetano da se razvija. Filipovići proizvode, pre svega „kalu“, ali takođe i saksijsko cveće. Rad u ovim plastenicima je permanentan i zahteva marljiv rad i strpljenje. Ceo život domaćinstva, od jutra do mraka, zavisi od Vesne, koja brine o svemu i radi apsolutno sve. Siprug joj je privatnik, često odsutan od kuće, ali ono što je važno, on je organizator prodaje i plasmana cveća na tržištu i naravno, pomaže kada god je prisutan. Vesnini sinovi, odnedavno srednjoškolci, pomažu majci i njena su desna ruka, iako i oni imaju obaveze u školi i naravno sportskim klubovima u kojima se bave sportom.

Vesna nam je u jednom dahu ispričala sledeče:

„Pre 20 godina se drugačije živelo. Sad je došlo neko loše vreme. Mnogo se radi a na žalost, ne zarađuje se onoliko koliko bi to bilo potrebno. Nikakvu pomoć od države nemamo i prepušteni smo sami sebi, odnosno svome radu. Naša porodica sve sama proizvodi i pored plastenika, koji su nam glavni izvor prihoda, imamo i 30 ovaca, 20 ari maline, kupine oko 8 ari, 100 stabala višnje i naravno svoju baštu, koju obrađujemo, kao i sitnu živinu. Leti, moj dan počinje oko 5 časova izjutra, zimi je to nešto kasnije, oko 6 i 30h. S obzirom da mi je muž privatnik i zbog posla preko dana odsutan, svi radovi vezani za naše imanje zavise od mene i kako ću da se organizujem. Od ranog jutra kreće briga o ovcama, koje prve moram namiriti i potom krećem u plastenike, jer tu ne sme biti nikakve greške u gajenju cveća i jednostavno svaka sitnica mora da se predvidi i sve mora na vreme da se odradi. Slobodnog vremena ili praznog hoda nema, tokom celoga dana, jer treba poraditi i u kući, skuvati ručak, oprati sudove, pripremiti decu za školu, pospremiti… Gotovo svaki dan je identičan predhodnom, mnogo se radi i na počinak odlazimo negde oko 22 i 30h i to mi  je jedino vreme za odmor“.

Vesna nam je takođe rekla da život nije jeftin i da su troškovi prilično veliki. Tu su autobuske karte za decu, škola, treninzi, ali da sve potrepštine uspevaju da namire iz sopstvene proizvodnje, domaća jaja, voće i povrće, meso, itd. Vesna se ne žali, selo je njen život i Filipovići su pronašli način i ritam života po kome sasvim dobro funkcionišu u ova teška vremena. Naravno da bi bilo dobro, kada bi na sve ovo došla neka pomoć države i kada bi država razumela  potecijal ove delatnosti kojom se bave Filipovići a nisu jedini. Nemojmo zaboraviti da je jedna Holandija na primer, proizvodnju cveća stavila u svoje privredne prioritete. Ceo Mačvanski okrug, geografski posmatrano, leži na plodnom zemljištu i termalnim vodama, što je idealno za bilo koju vrstu rastinja. Domaćinstvo Filipovića će, bez obzira na skorašnje otvaranje rudnika litijuma, ostati tu gde jeste, u Gornjim Nedeljicama, nadomak Loznic, nadajući se da će neka buduća vremena biti bolja za bavljenje poljoprivredom i uzgojem cveća.

Vera Palinkaš

Projekat „Bez žena nema opstanka sela“ sufinansiran je iz budžeta Ministarstva kulture i informisanja. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.