Imali smo proteklih dana iznenađujuću priliku da čujemo naše drage i mlade ljude. Trebali bismo, verujem, neke njihove rečenice preslušati ili pročitati još bezbroj puta. I onda kada nam se učini da smo ih do kraja spoznali, predložio bih da ih čujemo ili pročitamo još jednom. Možda nam je ipak nešto promaklo. Bilo koje uopštavanje izvesno je pogrešno. Nismo svi ni ovakvi, ni onakvi, važi i za one oni koji ostaju posle nas. Naravno da niko ne može uvek biti u pravu, pa ni srednjoškolci ili studenti. Ipak, valja ih, valjda, ponekad i saslušati. Možda čak i poslušati. Nešto od onoga što sam, godinama deleći život sa njima, čuo od učenika, mogao bih svuda i svakome preneti kao svevremenu mudrost. Potpuno je prirodno i veoma lepo i korisno da i mi stariji čujemo nešto mudro i naučimo od mlađih.
U prilog naslovu i sledeće svedočenje.
Neko naše dete, još ni tinejdžerskog uzrasta, otišlo je sa porodicom u zemlju hvaljenog školskog sistema. Na leto se vratili u domovinu. Pitaju to dete, kako je tamo negde, u toj dalekoj zemlji. A ono veli, stalno me nešto pitaju, šta ti misliš, kako bi ti. Eto vidiš, vele ovi naši, to im je kao neka dobra škola. Da dete nešto zna ne bi išlo u školu.
Možda je ovo pravi trenutak da vam prenesem i jednu neobično lepu i zanimljivu promisao:
“Nisam dovoljno mlad da znam sve.”
Oskar Vajld
Ko zna kako će branioci besmisla prethodno napisano razumeti.
Ma koliko nekom delovalo nemoguće i nestvarno, čuli smo ovih dana od mladih ljudi baš sve. Kratko, jasno, i od srca. Mi stariji, kao da smo to što nam rekoše, zaboravili. Ili ne želimo da im priznamo, „još su oni na našem hlebu“.
Pravdajući se svim i svačim, opravdano ili neopravdano, ali kao da smo pomalo, u tom zaboravu, negde i zalutali.
A da smo ih možda, pre svega ovoga što nam se trenutno dešava, upitali, kao oni Skandinavci, šta li misle, kako bi oni.
Suniša Mozetić, profesor u penziji
